Trgni se – poezija

Pre nekoliko dana, tačnije u prošli četvrtak ponovo je došao taj dan koji je proglašen svetskim danom poezije. Beogradski kafići pridružili su se svetskoj praksi pa su davali besplatnu kafu za jedanu pesmu. Pesnici su ponovo osetili potrebu da brane poeziju.

Sve je u suton tog jednog četvrtka završeno idilično za poeziju, pa ipak, kada biste danas u Srbiji pitali one kojima je snaga u novcu ili u topuzu šta je bez sumnje najbeskorisnija stvar na svetu, verovatno bi vam dobar deo njih odgovorio poezija.

Da li je danas tako, ostaje pitanje. Ali nekad bez sumnje nije bilo tako. Grčka kultura preklasičnog perioda (VII i VI vek p.n.e) živela je život kroz poeziju. Zakonopisac Solon svoje zakone i opomene Atinjanima ispisao je u stihu; pravila svoje ženske škole Sapfa je takođe ispevala u stihu; čak je i okoreli ratnik Alkej svoju oružarnicu opisao u stihu. Pa i kasnije, Dante je svoju opomenu raskalašnima papama napisao u stihu.

E, ali to je bilo nekad. Danas ne verujemo ni u ono malo čuda koje nam je potrebno da bismo preživeli, pa kako ćemo poverovati u značaj postojanja poezije.

Zbignjeh Herbert, veliki poljski pesnik, rekao je da je poezija cvetala dok je bilo mnogo nepismenih, jer su umesto čitanja novina ljudi pevali.

Čak su i profesionalni pismopisci u vreme raširene nepismenosti bili neke vrste poeta sa trgova. Zadržali su se do pre nekoliko decenija u Latinskoj Americi.

Oni nisu nepismenoj osobi samo zapisivali ono što je htela da poruči dragani, već su na lep i poetski način uobličavali sirova osećanja, pa su mnogi upravo zbog raspevanih pismopisaca stizali do željene devojke i s njom sklapali brak, birajući pismopisca za kuma.

Danas se poezija praktično ne vidi. Pesnici su ili marginalci koji žele da sablazne svoju okolinu nemarnim odevanjem i držanjem ili su marljivi internet prevratnici koji idu od sajta do sajta i od festivala do festivala. Čini se da ih je i kod nas mnogo, ali da samo oni unakrst jedan drugom čitaju poeziju.

Ipak nije tako.

Nemački arhiv govorne poezije Lyirkline već gotovo dve decenije dom je glasovima i srpskih pesnika. Od onih koji su se već preselili u klasike (Miodrag Pavlović, Stevan Raičković), preko onih koji su živi klasici (Ljubivoje Ršumović, Matija Bećković), do najmlađih (Dragana Mladenović, Čarna Popović) i onih neobičnih (Kajoko Jamasaki koja peva na japanskom i srpskom, Rajko Đurić koji peva na roma-sinti i srpskom jeziku) - svima njima glas se može čuti na ovom mestu.

Ko to, međutim, sluša, kazaće oni gorespomenuti kojima snaga leži u novcu i/ili topuzu. Međutim, sluša.

Broj ulazaka iz Srbije iz godine u godinu se povećava. Pre tri godine bili smo na deobi petog mesta, da bi prošle godine zauzeli treće mesto po broju ulazaka, odmah iza dve nemački govoreće zemlje: Nemačke i Švajcarske.

Možda broj ulazaka iz Srbije na ovaj sajt, koji iznosi oko 40.000, ne može da se poredi sa brojem pregleda jednog Šakirinog hita, ali ovo znači da je svakog dana više od hiljadu ljudi poželelo da čuje nekog našeg ili stranog pesnika kako sam govori svoju peoziju.

Očigledno je – s poezijom živimo kao da je nema, ali bez poezije se ipak ne može živeti.

broj komentara 0 pošalji komentar