Svetla kritike

Bez grube kritike pohvale nikada ne mogu biti značajne.

T. S. Eliot je jednom prilikom primetio da bi bilo vrlo glupo razgovarati o poeziji sa nekim ko voli celokupnu poeziju. Kada ljudi razgovaraju po kafićima i restoranima o filmu, pozorištu ili sportu, sasvim je prirodno da dok hvale jedne istovremeno kude druge. Ukoliko su mišljenja intenzivnija, razgovori postaju mnogo strastveniji i pametniji. Ono što nazivamo kritikom, samo je formalizovana verzija ovih razgovora i rasprava. Tražiti od kritičara da bude uljudan, isto je što i tražiti od njega da bude tupoglav.

Umetnička kritika je žanr pisanja koji je izrastao iz polemika na pjacetama renesansne Italije koje su među sobom vodili suprostavljenih umetnici. Knjiga Đorđa Vazarija "Životi slavnih italijanskih arhitekata", slikara i vajara, koja je štampana u Firenci 1550. godine, začinjena je zlobnim detaljima i napomenama koje su veliki umetnici upućivali jedni drugima. Vazari priča kako su Mikelanđelo i on posetili Ticijana u njegovom studiju u Rimu, gde je ovaj slikao svoju Danaju. Mikelanđelo je rekao divne stvari Ticijanu u lice, svedoči Vazari, ali je, dok su odlazili, prokomentarisao da bi ti Venecijanci zaista mogli da budu veliki slikari, kad bi samo naučili da crtaju.

Ova vrsta kritike se još uvek odvija između studenata umetničkih fakulteta koji se takmiče sa svojim "klasićima", ali i među osamdesetogodišnjim majstorima koji gnjave jedan drugog. Kritika je neophodna kako bi onemogućila da se umetnička scena pretvori u nezanimljivu zabavu mediokriteta. Teške reči kritike drže svakog budnim i kreativnim.

Međutim, kritike često padaju na teren povredljivosti i sujeta umetnika ili umetničkih organizacija. Očigledno je da niko ne želi da dobije loše kritike, ali bez izliva surovih kritičarskih mišljenja - kakvo značenje imaju njihove pohvale. Okrutne kritike su često izraz kritičarevog ukusa, predrasuda i ega. Sigurno je da postoje i lični animoziteti, ali ukoliko kritičar ne voli određenog reditelja, na ovom drugom je da jednostavno ignoriše njegovo pisanje.

Ja ne volim lošu umetnost. Razbesni me kad vidim slab, netalentovan, pretenciozan, ružan ili glup rad koji je precenjen ili prehvaljen, ili kad je sjajno delo potcenjeno ili prihvaćeno kao normalna pojava. Nijedna kritika se ne piše u vakuumu. Kritičarski zadatak je da ukaže na laž, prevaru, pozu i šarlatanstvo, a da uzdigne stvarnu izvrsnost.

Kada su se povodom programa 63. Sterijinog pozorja pojavile loše kritike, istovremeno su se javili i oni koji su branili festival, smatrajući da bi cilj kritike trebalo da bude da opiše, analizira i informiše na način koji će ohrabriti gledaoce da idu u pozorišta, kako bi se sami uverili u kvalitet predstava, a ne da osporava selekciju predstava. A publika će sama najbolje znati.

Zašto bi bilo ko mislio da je dobra ideja da umetnost poštedimo kritike? Sukobi između modernista i tradicionalista decenijama su održavali vitalnost naše kulturne scene. Ljudi koji su sedamdesetih godina objašnjavali i slavili umetničke pokrete u beogradskom SKC-u videli su sebe kao gerilske ratnike u kulturnom ratu. Kritičari koji su se podsmevali inovacijama bili su njihovi neprijatelji.

Sama kritika je došla na loš glas, zato što je veliki broj kritičara bez promišljanja odbacio originalne pojave. Sudbina "Časa anatomije" Danila Kiša nedvosmisleno potvđuje crne stranice u našoj kulturnoj istoriji. Uostalom, i istorija samog Pozorja je svedoči jedan od takvih ratova, kada je voljom Josipa Vidmara sa festivala prognan ceo pokret oko Ljubiše Ristića.

To je bilo davno, a danas je problem tome što je surova kritika veoma retka. Jovan Hristić je upravo takvu napisao u knjizi Pozorište, pozorište: "Predstava ima pauzu. Iskoristite je." Međutim, šta u slučaju kada predstava nema pauzu? Svedočiti o debaklu nije prijatno, pogotovu kada su na sceni ljudi koje volimo. Međutim, ništa gore od toga da prećutkujemo ono što smo videli.

Same umetničke i kulturne organizacije angažuju u svoje timove ljude da bi pisali o njihovim delima, kao što angažuju i umetničke stručnjake da pišu za njihove kataloge. Postoji opasnost da čitavu diskusiju na temu umetnosti oblikuju direktori i umetnički saradnici, koji serviraju gotova mišljenja i pohvale o svom "proizvodu", kao da je u pitanju ikona kojoj se valja klanjati.

Selebriti kultura je uvela i dodatnu prednost za umetnike koji su dobri na televizijama i u štampanim medijima pa na taj način definišu i održavaju sopstveni status. "Onlajn" zajednica je preuzela deo zadataka kritike i svakodnevnim gomilanjem sudova "proizvodi" delo mnogo pre nego što ga bilo ko pročita, čuje ili vidi. S druge strane, elektronski i štampani mediji su počeli da smanjuju i izostavljaju rubrike kulture i umesto njih uvode rubrike posvećene zabavi, što dodatno otežava položaj oficijelne medijske kritike.

I sami kritičari su postali isuviše pažljivi u tome šta sami govore i pišu, ponekad paralizovani strahom da će delovati konzervativno ili da će se zaglaviti u blatu neprincipijelnih polemika. Mnogo je današnje "cenjene" umetnosti praćeno kompleksnim ili delimično kompleksnim teorijama koje mogu uplašiti ili utišati oponente. Da li se usuđujete da kažete da vas je ostavio hladnim performans, instalacija ili koncert koji je pokupio sve nagrade na značajnom festivalu - čak one o kojima izvođači nisu ni sanjali.

Kritičarev posao je da to kaže, čak i kada svi guguču o carevom novom ruhu.

Autor je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS-a

broj komentara 0 pošalji komentar