Povratak Vlade Petrića

Jedan od prvih reditelja Televizije Beograd Vlada Petrić drugi je dobitnik priznanja "Nebojša Popović" za doprinos promociji i kritičkom promišljanju filmske umetnosti i kulture. Petrić, kada je u pitanju promišljanje filma, spade u istinske velikane srpske kulture.

"Svaka kultura koja drži do sebe treba stalno da se vraća umetnicima koji su tu kulturu stvarali, bili njen značajan deo, a čije postojanje svedoči o epohi u kojoj je trebalo sačuvati ne samo život nego i obraz" – zapisao je književnik Filip David, u povodu teksta Rahelina kutija i njegovog scenskog izvođenja na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Nešto slično mogli bismo da kažemo o autoru Raheline kutije, reditelju i teoretičaru Vladi Petriću, u povodu dodeljivanja Nagrade "Nebojša Popović" za jedinstveni doprinos i najviše rezultate u promišljanju filmske umetnosti i neumornu višedecenijsku posvećenost očuvanju filmske baštine.

Jedan od prvih reditelja Televizije Beograd, Vlada Petrić je započeo profesorsku karijeru na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, gde je predavao istoriju i teoriju filma (1950–1969), a nastavio je na Univerzitetu Harvard (1972–1997). Osnivač je Harvardskog filmskog arhiva sa 1.200 eksponata. Njegove knjige Čarobni ekran (1962), Šekspir i film (1964), Uvođenje u film (1968), Razvoj filmskih vrsta (1970), Film and Dreams (1981), Constructivism in Film (1987) – uvrštavaju Vladu Petrića među istaknute teoretičare i istoričare filma. 

Kada neko dugo traje u umetnosti, njegove tragove pronalazimo u različitim oblastima.

Početkom šezdesetih godina režirao je "Teatar Joakima Vujića", scensku rekonstrukciju dela zaboravljenog "oca srpskog teatra", u Pozorištu Atelje 212. Za ovaj rad dobio je nagradu Sterijinog pozorja. Sledila je režija "Slova svetlosti" u Srpskom narodnom pozorištu,"srpskog mirakla" inspirisanog epskim pesmama iz kosovskog ciklusa. Autorka scenske muzike je bila velika Ljubica Marić. Predstava je pripremana pet godina i "išla" devet puta, u klimi podozrenja koju je tada izazivalo svako oživljavanje kulturne baštine i kosovskog mita. 

Petrić je, između ostalog, autor intimističkog digitalnog filma Zid uspomena.

Režirao je filmove Nemilosrdni anđeo (o bombardovanju Srbije 1999), Estetika pokretne slike (o američkoj pesnikinji Emili Dikinson), Simfonija ruku, digitalnu studiju Film i promenjena stanja svesti i filmski esej Čarobnica pozornice, o glumici Raheli Ferari. 

U digitalnom eseju Nemilosrdni anđeo, Vlada Petrić iskazuje svoj doživljaj bombardovanja Srbije 1999. godine, s obzirom na to da je u to vreme bio u Americi, bez potpunih informacija o onome šta se "na terenu" dešavalo. "Strani mediji", kaže Petrić, "nisu prikazivali žrtve, svakog dana gledali smo samo večernje i noćne snimke eksplozija bombi, a to je izgledalo kao vatromet. Šta je taj vatromet skrivao video sam tek kada sam došao u Beograd."

Simfonija ruku je "DV esej u tri digitalna stava", inspirisan konceptom Slavka Vorkapića o vizuelno-zvučnoj amalgamaciji filmske strukture. Vizuelni materijal predstavljaju slike italijanskih renesansnih majstora (na muziku džezera Džona Persela), srpske srednjovekovne freske (na muziku Stevana St. Mokranjca) i savremene fotografije (na muziku Čarlsa Mingasa).

Nedovoljno poznata sudbina Rahele Ferari, jedne od najpoznatijih i najpopularnijih srpskih glumica, koju je oživeo u pozorišnoj predstavi Rahelina kutija i filmskom eseju Čarobnica pozornice, pokazuje kako nas Petrić, kako u smislu biografskom (u konkretnom slučaju, s obzirom na empatiju za progonjenog Drugoga), tako i u literarnom (fikcionalna transpozicija faktografske građe) i danas iznenađuje kreativnim idejama. 

Glas glumca na sceni tiče se svih nas, a ne samo publike i kritičara. Govoriti o glumcima u mračnim vremenima je stvar koja nas se tiče u privatnim životima i tiče se nas kao građana.

Vlada Petrić nam je otkrio da, zajedno sa mnogim drugim umetnicima koji su bili proganjani od strane fašista, Rahela Ferari zaslužuje da je se sećamo, na način koji ovaploćuje njeno umetničko biće i kao osobe.

Predstava Rahelina kutija predstavlja omaž ovoj velikoj glumici, kao i onima koji su joj pomogli da preživi Holokaust. 

Filmski esej Čarobnica pozornice priča priču o tajnama glume koristeći fotografije i filmske inserte uloga Rahele Ferari. Oskar Vajld je jednom rekao: "Čovek je najmanje svoj kada govori iz sopstvene ličnosti. Dajte mu masku i on će reći istinu."

Pretapajući fotografije na kojima je velika glumica maskirana u brojne likove svetskog i domaćeg repertoara, Vlada Petrić razlistava sve te maske, izražajne poglede, igre prstima, šešire, kostime... do jednostavne istine: "Znala sam ko je dobar glumac, a ko folirant. Znala sam šta je kvalitet i umela sam da to cenim." Uvek kada sretnem Vladu i njegovu Daru, kao da mi ponovo odjekuju njihove reči šta je foliranje, a šta ono pravo.

Vraćajući se u Beograd, Grad na Dunavu, daleki Grad u snu, Vlada Petrić zna da je u "tuđem" veku, spreman da i dalje postavlja pitanja o "gluposti slepe poslušnosti", duboko uveren da će konačno pobediti ljudska evolucija i kulturno-tehnički razvitak čovečanstva. Za Petrića je umetnost, a jedan je od onih koji je posvećeno radio na tome da film to bude i ostane, doista organon života. Ona ima moć da postavlja pitanja i da pruža izvesne perspektive na kraju neodgovorenih pitanja. To je jako mnogo – kad znamo da nema pravih odgovora.

Svi nosimo kroz život kulturnu baštinu, poznatu i nepoznatu. Pamćenje jednog Šekspira, Getea ili Pikasa bilo je toliko produktivno da se prisetilo nosećih motiva stotina generacija. Možemo naravno govoriti o malom merilu, malom kontekstu kultura kao što je naša.

Vlada Petrić, barem kada je u pitanju promišljanje filma, spada u istinske velikane srpske kulture.

broj komentara 0 pošalji komentar