Sto godina od rođenja Meše Selimovića

Izvođenjem predstave "Derviš i smrt" u Narodom pozorištu u Beogradu, počelo obeležavanje stote godišnjice rođenja Meše Selimovića, jednog od najvećih književnika koji je pisao na srpskom jeziku.

Proslava stote godišnjice rođenja Mehmeda Meše Selimovića, jednog od najvećih pisaca na srpskom jeziku, svečano je počela predstavom "Derviš i smrt, u Nacionalnom teatru u Beogradu.

"Kada su na samom početku novog milenijuma anketirani umni ljudi Srbije koja prozna knjiga treba da ponese epitet da je najbolja što je u 20. veku napisano na srpskom jeziku, izbor je pao na Mešin roman "Derviš i smrt", piše u tekstu upriličenom za predstavu. 

Izdavačko javno preduzeće "Službeni glasnik" objavilo je, povodom jubileja, dve knjige posvećene velikanu i njegovom delu, "Derviševa kobna ptica" Radovana Popovića i "Derviš ili čovek, život i smrt" Nadije Rebronje, koje će promovisati na piščev rođendan, u Biblioteci grada Beograda.

Biografija  

Meša Selimović je rođen 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1934. Od 1935.  radi kao profesor Građanske škole, a zatim je 1936, postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.

Prve dve godine rata provodi u Tuzli, gde ga hapse zbog saradnje sa partizanima. U maju 1943. prelazi na oslobođenu teritoriju, postaje član KPJ i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, a zatim  politički komesar Tuzlanskog odreda.

U partizanima se oženio Desom Đorđić. Brat Šefkija mu je streljan 1944, posle čega je premešten u Beograd, kao načelnik Odeljenja za publikacije komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Juna 1945. rodila mu se ćerka Slobodanka. Leta te godine upoznaje Dragoslavu Darku Božić, kćerku Živorada Božića, divizijskog generala bivše jugoslovenske vojske, zbog koje napušta prvu suprugu.

Po rešenju vlade Federativne narodne republike Jugoslavije, 1947, premešten je iz Beograda u Sarajevo i radi kao profesor Više pedagoške škole, po rešenju ministra u vladi BiH, Cvijetina Mijatovića. Izdavačka kuća „Svjetlost" izdaje mu prvu knjigu, Uvrijeđeni čovjek. Darkom se ženi 1948. i dobijaju kćerku Mašu. U udruženje književnika BiH je primljen 1949. Iste godine dobija treću kćerku, Jesenku.

Postavljen je za docenta na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Sarajevu, međutim u reizboru 1953. nije prošao.

Selimović je 21. marta 1974. godine izabran za redovnog člana SANU. 

Bibliogarafija i filmografija 

„Bosna-film" snima filmove po njegovim scenarijima: Kuća na obali (režiser B. Kosanović), Palma u snijegu (režiser R. Novaković). Na scenariju Palma u snijegu piše: „Ovaj film je posvećen bosanskim pjesnicima prošlih vijekova koji su ubijani, u tvrđave zatvarani, odvođeni na daleka bojišta da ginu, kao Hasan Kaimija, Ilhamija Žepča, Muhamed Nerkezi i drugi o kojima malo znamo. Ako u tami svoga vremena nisu mogli da naslute svijetlo naših dana, oni su bili iznad svojih savremenika po tome što su vjerovali u čovjeka i u pobjedu pravde."

Na festivalu u Puli dobija specijalnu diplomu za humanističku sadržinu scenarija za film Tuđa zemlja, koji je po njegovoj pripoveci režirao slovenački režiser Jože Gale.

Svoj prvi roman, Tišine, objavljuje 1961. i skreće pažnju jugoslovenske književne javnosti. U jesen iste godine je postavljen za glavnog urednika IP „Svjetlost", vodeće izdavačke kuće u BiH. Početkom sledeće godine, izabran je za predsednika Udruženja književnika BiH.

Već dve decenije okupiran temom izgubljenog i streljanog brata Šefkije, započinje pisanje romana Derviš i smrt. Roman je objavljen 1966. u izdanju sarajevske "Svjetlosti" a nerenedne godine je dobio NIN-ovu nagradu.

Matici srpskoj 1967. predaje Za i protiv Vuka i započinje rad na Tvrđavi. Uspeh romana Derviš i smrt ne jenjava.

Počinju prigušeni sukobi s tadašnjim političkim rukovodstvom u BiH, pogotovo posle boravka Dobrice Ćosića u Sarajevu. Cvijetin Mijatović 1968. ubeđuje pisca da ne ode iz Sarajeva.

U junu 1971. doživljava moždani udar. Iste godine objavljeno je drugo izdanje Sabranih dela, a  juna 1972. godine je penzionisan i započinje novi sukob sa sredinom.

U martu 1973, u „Brusa-bezistanu", na Baščaršiji, oprašta se sa prijateljima piscima: „Ja večeras putujem i nikada se više neću vratiti..." Seli se u Beograd. Prijateljima u Sarjevu poručuje: „Pročitajte Kuran, sve ćete životne mudrosti naći u toj knjizi..."

Derviš i smrt je ekranizovan 1974, u režiji Zdravka Velimirovića.

U Narodnom pozorištu u Beogradu je 13. 10. 1974. održan je književni matine kakav prestonica nije upamtila, na kojem su svoje radove čitali: I. Andrić, M. Crnjanski, D. Matić, A. Vučo, M. Selimović, B. Ćopić, V. Popa i S. Raičković, a uvodnu reč dao je Petar Džadžić.

Umro je u Beogradu, 11. jula 1982.godine. Bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta , redovni član SANU i ANUBiH.

Doobitnik je NIN-ove nagrada (1967), Goranove nagrade (1967), Njegoševe nagrade većine značajnih priznanja za književnost u SFRJ.

Njegov književni opus obuhvata pripovetke Prva četa (1950), Tuđa zemlja (1957); romane: Tišine (1961), Magla i mjesečina (1965), Derviš i smrt (1966), Tvrđava (1970), Ostrvo (1974); studije i eseje Za i protiv Vuka (1967), Eseji i ogledi (1966), kao i autobiografski spis Sjećanja (1957).

broj komentara 9 pošalji komentar
(četvrtak, 29. apr 2010, 19:17)
anonymous [neregistrovani]

Tako je

U potpunosti se slazem sa vama!!!!

(ponedeljak, 26. apr 2010, 23:26)
Немања [neregistrovani]

Прилог о Мешиној националној свести

Неки данас својатају Селимовића и чак га покушавају представити као тобоже "босанског" писца, али Селимовић је у свом тестаментном писму САНУ написао (цитирам): "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком". Човек је био јасан и недвосмисленим, да ли то неки данашњи плагијатори историје и књижевности схватају?

(ponedeljak, 26. apr 2010, 22:40)
Anita [neregistrovani]

Za sva vremena

Cesto se vracam delima Mese Selimovica,kao da rastem i razvijam se uz njih... Pored Andrica, moj omiljeni...

(ponedeljak, 26. apr 2010, 22:37)
anonymous [neregistrovani]

Mesa

"Idu mi suze od smeha. Ako prestanem da se smejem ostace samo suze."

(ponedeljak, 26. apr 2010, 21:56)
Ljiljana [neregistrovani]

Meši

Niko tako lijepo nije pisao o ljubavi kao Meša Selimović.
U "Tvrđavi" on kaže"...s mučnom čežnjom sam mislio o njoj, boli me prazno vrijeme bez nje..." Predivno.
Inače, završila sam Gimnaziju u Tuzli koja sada nosi njegovo ime.

(ponedeljak, 26. apr 2010, 21:56)
anonymous [neregistrovani]

Mislilac

„Прочитајте Куран, све ћете животне мудрости наћи у тој књизи..."
Dugo sam razmisljao o ovim Mesinim recima. Tek kasnije sam shvatio da je "Dervis i Smrt" njegovo tumacenje Kurana.

(ponedeljak, 26. apr 2010, 20:29)
anonymous [neregistrovani]

Mesa Selimovic

Divan i jedinstven.
m.b

(ponedeljak, 26. apr 2010, 19:36)
anonymous [neregistrovani]

Меши

Благо народу који је имао и има оваквог писца и човека!Бог да му душу прости!

(ponedeljak, 26. apr 2010, 18:06)
Velibor Petkovic [neregistrovani]

Meša Selimović

Dugo nisam mogao da objasnim zbog čega više volim romane Meše Selimovića od knjiga Iva Andrića. Objašnjavao sam to rečima da Mešu volim, a Andrića cenim, poštujem. A onda sam nedavno, u feljtonu Vladete Jerotića u listu Politika, naišao na pravo objašnjenje:"Meša se rvao sa aždajom, a Andrić je aždaju posmatrao iz daljine."
Dakle, o smrti i ljudskom strahu, samo je Selimović pisao dopirući do ontoloških dubina, poput Dostojevskog. Ostali su samo grebali po tlu, niko nije uspeo da prodre dublje u tamu. Zato je "Derviš i smrt" dosadan i nerazumljiv površnim ljudima, a "Tvrđava" onima koji nemaju, kako bi rekli psiholozi, dovoljno "kapaciteta" za ljubav.
Meša Selimović je pisanjem uspeo da na ljutu ranu - streljanje brata posle oslobođenja Tuzle 1944. godine zbog nekakvog nameštaja - privije ljutu travu i tako nastavi da živi, uprkos svemu. Alber Kami bi zagrlio Mešu, da su se poznavali!