ponedeljak, 22. sep 2014. | Izaberite pismo: Ћирилица



 

Naslovna > Vesti > Kultura > Siniša Kovačević: Moje je da korim rod

nedelja, 05. apr 2009, 12:15 -> 12:37

Siniša Kovačević: Moje je da korim rod

Moj osnovni posao je da postavim pitanje, da ljude zabrinem, ne da ih uljuljkavam. Možete gorku tabletu dati nekom i sa onom šećernom emulzijom, ali ja sam izabrao da je izgnječim i da je ponudim kao lek sa potpunom svešću o kompletnoj gorčini, kaže autor serije "Gorki plodovi" u intervjuu za Internet portal RTS-a.

Sinisa Kovacevic TandW.jpg
Biobibliografija

Siniša Kovačević je rođen je 30.05.1954. godine u Sremskoj Mitrovici.

Fakultet dramskih umetnosti, odsek za dramaturgiju, završava u Beogradu kao najbolji student u svojoj generaciji. Piše za radio, film, televiziju i pozorište.
Bavi se filmskom, televizijskom i pozorišnom režijom. Redovni je profesor Univerziteta, na predmetu dramaturgija. Bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta.
Prevođen je na makedonski, slovenački, grčki, ruski, nemački i engleski jezik. Oženjen, otac jednog deteta. Živi i radi u Beogradu.

Najpoznatije radio drame: Pansion proleće, Kuća puna bombona, Zimska dugmad, Metamorfoze, Istraga, San...
Najpoznatije TV drame: Hotel Evropa, Svečana obaveza, Vera Hofmanova, Mala šala...
TV serije: Portret Ilije Pevca, Najviše na svetu celom, Gorki plodovi...
Najpoznatiji igrani filmovi: Najbolji, Ptice koje ne polete, Bolje od bekstva, Država mrtvih, Sinovci, Maša...
Najpoznatije pozorišne drame: Nasip, Poslednja ruka pred fajront, Đeneral Milan Nedić, Kraljević Marko, Ravi, Sveti Sava, Janez, Virus, Novo je doba, Sprska drama, Velika drama, Zečji nasip...

Najvažnije nagrade:
Sterijine nagrade za: Novo je doba, Đeneral Milan Nedić i Janez.
Nagrade Branislav Nušić za drame: Ravi, Sveti Sava i Kraljević Marko.
Drama Novo je doba uvrštena je u deset najbolje napisanih drama na srpskom jeziku.
Četiri nagrade na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.
Zlatna mimoza za scenario igranog filma Bolje od bekstva.
Kristalna prizma za igrani film Bolje od bekstva.
TV drama Svečana obaveza proglašena je za jednu od tri najbolje TV drame ikada snimljene u RTSu. Pobednik TV festivala u Plovdivu.
TV serija Portret Ilije Pevca pobednik festivala u Monte Karlu.
Dobitnik Zlatnog beočuga za doprinos u kulturi.
Dobitnik nagrade Dragiša Kašiković za dramsko stvaralaštvo za Veliku dramu, koja je na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu.
Pobednik XVI Međunarodnog Filmskog festivala Zlatni vitez u Moskvi 2007. godine.

RTS kao duhovna vertikala

Osnovni kvalitet RTS-a ovog trenutka je što ima tako dobru ponudu od ruralnih serija kakav je "Rođak sa sela" i Bajićeva serija, preko  satirično intoniranih kritičkih serija kakve su Pavićeve "Bele lađe" do odlične Šotrine melodrame, koja u jednom odličnom novelističkom venecuelanskom obrascu pronalazi uporište u specifičnostima domaćeg tla.

Taj uspeh nije nimalo slučajan. Osnovni kvalitet, komparativna prednost RTS-a je, u ovom trenutku, bogatstvo ponude.

Indeks gledanosti nacionalnoj kući ne treba nikad da bude prioritet, to nije vaša osnovna briga.

Vaša briga treba da bude da napravite odličan program: informativni, sportski, muzički, dokumentarni, obrazovni, dramski, serijski. I onda ako se kao posledica odličnog programa pojavi indeks gledanosti onda toliko bolje.

Ali nemojte nikad prenebreći činjenicu da u trci između Betovena i Dare Bubamare, Betoven uvek gubi - mada nemam ništa protiv dotične gospođe.

U tom smislu ako proizvodite dobar program doći će i gledanost.

Dodajte tome i određenu vrstu marketinške preparacije koja je sad neophodna. Ranije nije trebalo da reklamirate televizijski proizvodm, sada je to vrlo potrebno i imećete gledanost.

Nacionalna televizija je kultuloroški stub nosač. Vama je novo moderno vreme opredelilo funkciju da predstavljate taj korifejski, svetionički fenomen kulturnog disperziranja jedne nacije.

Znate li da recimo deca u Novom Sadu nemaju bioskop, znate li da nijedan dečak ili devojčica iz Prokuplja, Sremske Mitrovice ili Prijepolja nikad neće biti u pozorištu u svom gradu. Znate li koliko je biblioteka zatvoreno da bi se otvorile kladionice, znate li, znate li...

U tom smislu, vi ste mogućnost nekoj deci da, pre dolaska u na studije Beograd, vide šta je pozorište, da prvi put u životu čuju neki koncert klasične muzike, da gledaju svoju reprezentaciju na svetskom prvenstvu u Australiju u bilo čemu I tu vrstu korifejnosti, tu vrstu, bez imalo patetike, nacionalne službe vi morate da podelite na najbolji mogući način i sa posebnom svešću o vlastitoj posebnosti.

Ove ostale privatne televizije to nemaju. Oni u trci za gledanošću samim tim i za novcem da bi preživeli, imaju pravo na ustupke, to pravo im se ne sme oduzeti, dočim vi kao neko ko predstavljatu tu duhovnu vertikalu na to nema pravo.

Siniša Kovačević je "Gorke plodove" napisao kao krunu svog (dosadašnjeg) rada, kao pisac koji i ume, i zna, i može. Za svoje studente, za našu decu, za sve one koji će na ovom zgarištu naše nacije, naših uništenih života i opšte sramote izgraditi, Bože daj, novo doba.

Kovačević je rekapitulirao, definisao i detronizirao sve ono što je poslednji trenutak da vidimo sa ekrana televizije koja je, kao Medijski javni servis, dužna, pre svega, da da svojim gledaocima, za njihovo i svoje duševno zdravlje.

Prethodnim iskazom završen je tekst recenzije Kovačevićeve serije, a nama je taj deo poslužio i kao šlagvort sa razgovor sa autorom koji još od mladalačkih dana nije izbegavao da "pliva protiv struje".

Vi ste dramski pisac koji nije bežao od teških tema, ali, da li ste se nadali da će obrada takvih tema izazvati toliko burne reakcije i da će "Gorki plodovi" privući veliki broj gledalaca?

Ono što određuje taj famozni indeks gledanosti je kvalitet. Suština je u tome da je nekadašnja jugoslovenska, a sada srpska televizijska publika podizana na vrlo visokim estetskim standardima nekadašnjih serija.

Odličan temelj, postament budućim serijskim programima, postavio je veliki televizijski umetnik Lola Đukić. Ali kasnije se to, kroz jedan ozbiljan umetnički tretman, pretvorilo u nešto što su televizijski praznici, bukvalno.

To je samo sticaj političkih i socioloških okolnosti što je jednog trenutka proizvodnja ekstremno kvalitetnih i dobrih serija prestala - da vas podsetim na ranije serije koje su rađene ovde od "Čedomira Ilića" do "Kamiondžija", preko fantastičnih ruralnih serija kakve su bile "Muzikanti" ili "Građani sela Luga", pa remek dela kakvi su "Više od igre" a, u isto vreme, odlične serije bivše braće kao što su "Malo misto", "U registraturi" ili "Gruntovčani", "Rođaci i sinovi", "Kuda idu divlje svinje"...

A sad, zašto je serija veoma gledana. Ja ću vam bez imalo lažne skromnosti odgovoriti zato što je veoma dobra.

Zbog toga što je ona odlično pisana, odlično režirana, odlično glumljena, zato što je aktuelna, žestoka u osudi svega onoga što naš čovek prepoznaje kao omču oko individualnog ili kolektivnog vrata sasvim svejedno, zato što je drugačija od drugih.

Za "Gorke plodove" ste rekli da je delo pisno "bez autocenzure". Šta je zahvaljujući tome publika dobila i šta je to Vama značilo tokom stvaranja?

Kad sam rekao autocenzura, mislio sam na jednu specifičnu vrstu autocenzure koja je indukovana sirotinjom.

Kad počinjete da pišete scene za film ili za televizijsku seriju ili za pozorišnu predstavu čak, paradoksalno, ali je tako, vi polazite od pretpostavke da bi to bilo snimljeno ili da bi to bilo igrano u pozorištu... Pa kažete, hajde da nema dvanaest likova koliko to zahteva biologija i organika tog komada, nego ću smanjiti na osam da bi bilo jeftinije. 

Pa ću onda tih osam ipak svesti na šest. Pa ću reći, umesto da mi se drama dešava u 18. veku, jer je onda potreban kostim iz tog perioda, specifična vrsta rekvizita, oružja... hajde nek se dešava u 20. veku.

I na kraju, umesto da pišete seriju i da je režirate na način na koji ona to zaslužuje i koji zahteva, vi dođete do toga da ste uradili priču o dva čoveka u sanduku za krompir.

Tako da sam ja ovaj put, svesno i s namerom, uz pomoć svojih mladih saradnica, koje su sve moje bivše studentkinje, pravio seriju po vlastitom ukusu, rizikujući da nikad ne bude snimljena.

Ako je potrebna scena u kojoj glavni junak trči po aerodromskoj pisti za ženom koja ga napušta avionom leteći na Novi Zeland, ja sam tu scenu napisao rizikujući da ona ne bude snimljena. Ako mi je bilo potrebno krcato Narodno pozorište, ja sam takvu scenu napisao, ako mi je trebalo da se iz broda u ponoć na sred Dunava iskrcava švercovana roba, ja sam tu scenu napisao. Ako mi je bila potrebna gardijska jedinica postrojena sa kompletnom opremom, ja sam to napisao.

Sticajem okolnosti raznih, dakako i sposobnosti mojih producenata i faktora sreće, ja sam sve to uspeo da snimim.

Serija je lišena i autocenzure u tom smislu da ona neporecivo govori "popu pop, a bobu bob", ali je ta vrsta odsustva cenzure koja ide ka simplifikaciji i pojeftinjenju same serije jednako opasna po seriju, kao i strah od političkih reperkusija.

U tom smislu, ova serija je upravo onakva kakva je trebalo da bude i ja nemam ni jedan alibi za tu seriju, dakle kompletna odgovornost je moja, ja od ovoga bolje ne umem.

Umetnost je svedok vremena

Da li angažovanost pisca u Vašem slučaju znači da kritika društva i mora da bude oštra, direktna i opora?

Imate odličnu seriju "Bela lađa" koja nema tu vrstu oporosti, koja je kritična a koja kritikuje s jednom određenom količinom benevolence. To je stvar senzibiliteta.

Imate, opet s druge strane mogućnost da kroz vlastiti intelektualni autorski iskaz vi svedočite o svom vremenu. To je otisak vašeg srca u prašini vašeg vremena.

Moj lični stav, moj izbor je da svedočim na način na koji ja to radim i tvrdim da je umetnost bolji svedok, nego bilo koja druga svedočenja.

Šta mislite šta je bolje svedočanstvo jednog vremena, Politika iz 1921. godine ili Nušićeva "Gospođa ministarka"?

Iz te pojačane odgovornosti, da se na osnovu vaših svedočenja arhivira večitost jednog vremena, "ars longa, vita brevis", kažu Latini, taj sistem vrednosti se uvećava, što ne znači da kroz dobru komediju takođe ne svedočite o svom vremenu.

Šta je "Narodni poslanik" nego jedna kalamburski duhvita, beskrajno duhovita, surova kritika jednog vremena, jednog nakaradnog parlamentarizma i jednog nakaradnog sistema vrednosti.

Šta se desilo sa sistemom vrednosti od vremena koje prikazuje, recimo, "Velika drama" do vremena oslikanog u "Gorkim plodovima"?

Sve se promenilo nagore. Sad ste došli do nečega što ovu zemlju čini najnesrećnijom zemljom u Evropi. To je prosto neopozivo.

U kategoriji emocionalne geografije, najznačajniji prostor ove zemlje je okupiran. Na njemu je proglašena neka nazovi država.

To je mesto u kome su rođeni srpska država, kultura, jezik duhovnost, tradicija, najlepše pesme lirske i epske. Svima nama je mesto rođenja Kosovo, bez obzira na to da li ste rođeni u Zemunu ili Somboru.

Imate drugi severni deo te predivne zemlje koja je tako ovog trenutka pokušava da obuče neku austrougarsku ritu koja se zove kvazi autonomija, to je sad kraći put u neko buduće otcepljenje.

Imate milion i po Srba preko Drine koji su zagledani u Beograd kao u Jerusalim, a iz Beograda ne dobijaju ništa, i kojima se preti vrlo artikulisno, u političkom smislu, jednim brzim, ne bih rekao unijaćenjem, ali jednom brzom asimilacijom unutar neke unitarne Bosne i Hercegovine.

Imate ovde sistem vrednosti u kome nema društvenog segmenta u kome niste proizveli mafiju, počev od predškolske, školske, medicinske, fakultetske, sportske, narko, građevinske, saobraćajne, da ne nabrajam dalje.

I imate tragičnu i tužnu sliku da je pola miliona najlepših ljudi odlučilo da tamo negde rađa neku decu čiji jezik njihove dedovi i babe ovde neće razumevati.

I imate tragičnu sliku i situaciju da 30.000 Srba više umre, nego što se rodi. To vam je kao da se jedan Sombor ili jedno Smederevo svake godine izbriše sa mape Srbije.

Imate tragičnu sliku da se migraciona politika ove zemlje drži van svake kontrole, da je kompletna istočna i južna Srbija na putu za Beograd.

Dramski pisac Aca Popović je sa dosta cinizma govorio "u komunizmu svi ćemo živeti u Beogradu". Mi ćemo tu komunističku utopiju ostvariti vrlo brzo, pri tom nam država zašikaruje i zakorovljuje.

Imate situaciju da ova zemlja ima potpuno oštećen suverenitete, gotovo da ga nema, da vi za svaku važnu političu odluku morate pitati američkog, nemačkog ili holandskog ambasadora.

Imate tugu i opomenu s države. Imate vladu koja je na vlast došla lažući narod beskrupulozno, dakle, gledajući u ikonu sa rukom na jevanđelju su bili u stanju beslovesno da lažu. Da vas podsetim o tim nekim akcijama gde će svako dobiti hiljadu i kusur evra, da je Fijat na putu za Kragujevac, a da je Mercedes na putu za Priboj, da će se Boingovi avioni proizvoditi u Pančevu.

I sad ste u jednom političkom amalgamu u kome je samo do vlasti, došlo do toga da će se ove stare laži eliminisati, ne izvinjenjem, ne idejom da se traži da se oprosti nego fabrikacijom novih većim laži.

Imate primer jednog tajkunskog bogaćenja u kome su dva posto građana Srbije uzeli 98 procenata kompletnog bogatstva ove zemlje, a 98 procenata sirotinje batrga da nekako raspodeli onih preostalih dva posto.

Imate situaciju da se u Vojvodini grupišu latifundije kakve nikad u njenoj istoriji nisu postojale. Dunđerski nikad u istoriji nisu imali toliko zemlje, koliko imaju sadašnji latifundisti.

Moj osnovni posao je da postavim pitanje, da ljude zabrinem, ne da ih uljuljkavam. Možete gorku tabletu dati nekom i sa onom šećernom emulzijom, može, ali ja sam izabrao ne da je namažem tom emulzijom, nego da je izgnječim i da je ponudim kao lek sa potpunom svešću o kompletnoj gorčini.

Moje je da vam stavim kamen u cipelu. Moje je da vam ukažem na to, nauka je tu da daje odgovore.

Ja ću da pitam, da vas zabrinjavam, a politika i nauka, naučne discipline treba da znaju odgovore.

Lepo je živeti za otadžbinu

Vaša dela govore o velikim nacionalnim zabludama, koja naša zabluda je najopasnija za opstanak?

Ja mislim da je najopasnija stvar što mi ponavljamo greške, što se iz tog kolektivnog tragizma i iz kolektivanog dešavanja ne izvlače nikakve pouke.

Bukvalno smo kao narod skloni da istu vrstu greške ponovimo za 10-15 ili 20-30 godina.

Da se pojavi neka druga politička optika u kojoj će svet, kao što je krajem 80-ih odlučio da Jugoslavija ne treba da postoji, ako se u glavama nekog Obame ili tako nekog pojavi ideja da sada ponovo zbog određenih geostrateških razloga treba formiratu Jugoslaviju, prvi koji će u taj karakazan potrčati biće Srbi.

Biće potrebne dve pesme o bratstvu i jedinstvu i da ponovo zajapureni potrčimo da branimo Trst ili da Triglav smatramo svojim.

Druga stvar, to je potreba da se kroz jednu mortualnu estetiku podigne kompletna mitologema o potreba da se gine.

Nemam ništa protiv. Ja nemam moralno pravo da govorim protiv pogibija za neke velike uzvišene ciljeve, jer bih tako govorio protiv Termopila, protiv Mojkovačke bitke, protiv Galipolja, protiv Vaterloa, protiv moskovske ili staljingradske bitke.

Postoje istorijski trenuci kad je to zaista neophodno, ali postoje prilike i situacije kad treba kroz neki idealistički pogled na svet veličati život i rađanje.

Ima li šta lepše nego da se gine za otadžbinu - pa ima: Da se za nju živi, da se kroz taj iskorak od mortualne ka toj estetici života, radosti življenja, proizvodnje radosti, proizvodnje dece, proizvodnje potomaka dođe do nečega što je jedan novi kvalitet.

Govorim o tome da je lepo voleti, da je lepo biti voljen, ali sa svešću o tome da postoji određena vrsta iracionalnih ljubavi koje su nedvosmislene i o kojima se ne polemiše.

To je ljubav prema detetu. Niste sigurno birali rođeno dete pa ga volite svom ljubavlju ovog sveta, ali sa odgovornošću da primetite i hendikepe kod tog svog deteta. Ako vam je dete slabovido ili primetite razrokost, vi ste ne u obavezi da to primetite nego je to nešto što se od vas očekuje. Nećete reći moje dete je oko sokolovo, nego ćete to dete za ruku pa ćete ga mesecima voditi na neke korektivne vežbe.

Niste birali ni roditelje, pa pretpostavljam da ih volite sa svom silinom neke ljubavi koju zaslužuju. Možda tata popije neki vinjak više nego što biste vi voleli, možda mama ima neki kilogram više, možda mama ima samo osnovnu školu, a tata je metalostrugar, možda bismo više voleli... ali je ljubav prema njima, bez obzira što nisu izborna kategorija, neka civilizacijska ili instiktivna konstanta.

I napokon, dolazimo do ljubavi prema otadžbini, prema zemlji koja nam je data. Ni jednu od tih situacija niste birali i sad se pojavljuje sistem vrednosti u kome vam neko kaže da je ljubav prema otadžbini nepotrebna.

Recite to nekom Francuzu, on će vam reći da ste ludi, poslaće vas kod neuropsihijatra.

Napokon, četvrta ljubav o kojoj govorimo je takođe iracionalna, je partner. Kad uključite racio već je kasno.

To su stvari koje ne možete racionalno opredeljivati, ali one vas ne oslobaćaju odgovornosti da o njima govorite.

Mi imamo kao narod i fantastičnih osobina. Mi smo prvo kreativni, inteligentni, gostoljubivi, lako učimo, zaista s jednom fantastičnom lakoćom.

Mislim da smo inteligentan narod vrlo, s jednom bogatom tradicijom, s jednom vrlo razvijenom umetničkom žicom.

S druge strane smo narod koji nešto nema preterano razvijenu svest o kolektivitetu, o tome da vaša sloboda nije neograničena, nego da završava tamo gde hendikepira slobode drugih ljudi.

Jako bih voleo da preuzmemo neke evropske higijenske navike i kad šetamo pse i kad bacamo đubre, da vodimo računa o najugroženiojim slojevima društva, a to su najmlađi i najstariji sugrađani.

Ali to je prosto nešto, što smo mi. E sad moje je što rekao Sterija da "karam rod", da korim.

Običan čovek, politika i etika

"Gorki plodovi" pokazuju nemoć običnog čoveka. Ima li nade za male ljude, imaju li ipak neki način da se bore sa surovom svakodnevicom i gde je prag ljudskog dostojanstva?

Ne znam gde je prag, bojim se da ne postoji. Postoji taj imaginarni organ u svakom čoveku koji se zove trpilo i ono je kod nekog tanje, kod nekog deblje, pa nekom lakše puca, nekom brže.

Ali se pitate gde je to kolektivno u Aušvicu, u Jasenovcu. Pitate se gde je to kolektivno trpilo kad dvojica Ustaša sprovode sto ljudi tek blago vezanih nekim žicama da ih gurnu u jamu u Hercegovini.

E sada ta vrsta kolektivnog instrumenta za samoodbranu takođe postoji. Da ga nema ne bi bilo Francuske revolucije, da ga nema ne bi bilo Spartakove pobune robova u starom Rimu, da ga nema ne bi Napoleon onako strahovito bio poražen u Rusiji.

Mali čovek, znate kako svako može da menja svet u onoj meri u kojoj mu je dato, ne možemo govoriti o jednakoj odgovornosti.

Pekar je tu da pravi dobar hleb i da ne krade na meri, da ako prodaje hleb od kilogram da taj hleb zaista bude kilogram da ne bude 900 grama, lekar je tu da leči, koliko god može bolje i da mu ne pada napamet da favorizuje nekog ko će mu gurnuti 100 evra ili čokoladu u džep, učitelj je tu da uči.

Tako se popravlja čovečanstvo, tako što obućar radi dobro obuću, lekar odlučno leči, a političar, dajući sve od sebe sa svešću o vlastitoj odgovornosti, pokušava da bude kolektivnu usrećitelj.

Njihov opis radnog mesta, njihov posao je da kolektivno usrećuju ili da kolektivno unesrećuju.

Njihov posao nije bogatsvo i put do privilegija, nije put do crnih džipova, makar ih poklanjali i simpatizeri stranaka, nije put do do Dedinja, makar samo rentirali neku vilu tamo, nego je to jedna teška, užasno teška teretna vreća koja se nosi sa idejom i svešću da ste izgubili pravo na privatnost, pravo na grešku, da nije prijatno biti okružen bodi gardovima.

Nikada više ne možete prošetati Knez Mihailovom ili popiti hladno pivo u avgustu s prijateljima na Dunavu, jer će vas ili neko izvređati, ili prići da vas potapše po ramenu, ili pokušati da ubije, ili tražiti uslugu od vas. To su teške stvari.

To nije nimalo veseo život, ali je to stvar nečijeg izbora, ko im je kriv sami su to hteli. U tom smislu bez nekih radikalnih promena, ali ne toliko promena "sjaši Kurta da uzjaši Murta" mora doći vlast koja će biti svesna vlastite istorijske odgovornosti, koja će platonovski slediti ideju da su politika i etika dve rođene sestre i da moraju ruku pod ruku.

Politika bez morala nije politika, to je tlačenje, a na adresama naših političara, naročito ovih koji su na vlasti, etika se ili iselila ili pakuje kofere.

1
komentari broj komentara 16 | cwpošalji komentar
(subota, 06. feb 2010, 18:20)
Marina [neregistrovani]
opošalji odgovor

sirom "otvorenih"ociju

Sjajan scenario i rezija.
Trebalo bi da nas ovakve stvari dovedu do kolektivnog treznjenja i izbave od laznog nacionalnog identiteta.Drago mi je,bez lazne skromnosti,sto postoje ljudi poput Vas.
Ovakvom umetnickom kritikom i velikim talentom
mozete pomoci nasem narodu da ponovo progleda.
Zelim Vam puno uspeha i jos boljih ostvarenja.

1
(ponedeljak, 01. jun 2009, 06:02)
Bosko [neregistrovani]
opošalji odgovor

Svaka cast na tekstu...

Dopada mi se nacin na koji razmisljas i koji mi je vrlo blizak. Bilo bi lepo kada bi svi sagledali situaciju iz te vizure , i verujem da bi se iz toga nesto rodilo .Puno pozdrava i od Vesne ; voleli bi smo da opet uspostavimo kontakt ako je to moguce ( bole63@aol.com)...

1
(subota, 11. apr 2009, 20:14)
Marta [neregistrovani]
opošalji odgovor

Gorko i smelo

Moram priznati da je ovo jedan od najstrucnijih i najkonstruktivnijih komentara koji sam procitala u skorije vreme na svim mogucim forumima koji se bave filmskom i TV umetnoscu.Zbilja, iako Sinisa Kovacevic nije profesionalni filmski reditelj, zaista je fascinantno do koje mere je uspeo da slobodno barata "zanatom", tj. filmskim jezikom. Bas kao sto ste rekli, "beskompromisno krsi rakordne odnose", "sjajno upotrebljava cut away kadrove" i "gorko i smelo preskace rampu". Bez ustezanja, bez autocenzure (pozdravljam, pozdravljam).Jedino sto mi se cini da se nijanse gornjo-tonalne montaze (koje se zaista osete s vremena na vreme) pojavljuju vise kao posledica slucajnosti, a ne odluke... Mada me ne bi iznenadilo da je i to unapred smislio Gospodin Kovacevic (sa velikim G).I, Gospodine Kovacevicu, hvala Vam za ovu gorku pilulu koju ste nam dali. Hvala Vam i za anesteziju koju nam niste dali.Nekada se iz Bola (sa velikim B) i Jada (sa velikim J) zaista moze vise nauciti, nego iz samozavaravanja i uljuljkivanja."Skidam kapu i preskacem rampu i ja".:))Marta

1
(ponedeljak, 06. apr 2009, 10:16)
Spiridon [neregistrovani]
opošalji odgovor

Hvala

Gospodine Kovacevicu vi i retki slicni vama su jako bitni za nasu kulturu i opstanak..U to ime hvala vam i svako dobro od Gospoda Naseg Isusa Hrista zelim vam..IC -XC

1
(ponedeljak, 06. apr 2009, 09:05)
anonymous [neregistrovani]
opošalji odgovor

Gorko i smelo

Genijalna serija i genijalan intervju od genijalnog coveka.

1
(ponedeljak, 06. apr 2009, 02:36)
anonymous [neregistrovani]
opošalji odgovor

Gorko i smelo

Bravo Sinisa! Odusevljen sam pricom o autocenzuri. Veliki maestro ide toliko daleko da krsi i autocenzuru postovanja zanata, gorko i beskompromisno preskace rampu, secira i krsi rakordne odnose, ulazi u svojevrstan kostac sa nijansama gornjotonalne montaze, a o brilijantnoj upotrebi cataway kadrova da i ne govorimo. Bravo Maestro, skidam kapu i preskacem rampu!

1
(ponedeljak, 06. apr 2009, 00:48)
dusko [neregistrovani]
opošalji odgovor

Taman sam pomislio,kad ono

taman sam pomislio kako u srbij vise nema ljudi koji mogu reci istinu, javno a da to nije neki opozicioni politicar koji prikuplja glasove za neke naredne izbore, istinu za koju zna sav napaceni narod srpski kad ono ipak se neko oglasio i to rekao tako jednostavno i razumljivo bez nekih fraza i na nasem srpskom jeziku bez uvijalj kao da vam neko baci punu saku peska u oci.
svaka cast gospodine kovacevicu
dusko kanada

1
(nedelja, 05. apr 2009, 21:33)
B. Mitrovic,Banjaluka [neregistrovani]
opošalji odgovor

Gorka istina!

Bravo i za seriju i za ono sto ste rekli.To je istina o nama.Trebacemo se trijezniti decenijama.Ne znam koliko su krivi politicari?Oni ne vladaju.Vlada kriminal koji ih je ustolicio na funkcije.Ali,krivi su sto su pristali da budu lutke u rukama ljudi bez morala,i sto su u tom prljavom poslu napunili dzepove.Godinama cemo kusati gorke plodove.I nasa djeca i unuci!Nazalost!

1
(nedelja, 05. apr 2009, 17:44)
Danka Pandurovic - Brisel [neregistrovani]
opošalji odgovor

Moje je da korim rod

Veliko hvala Gospodinu Kovacevicu.

1
(nedelja, 05. apr 2009, 16:45)
Dusan Vojnovic [neregistrovani]
opošalji odgovor

Samar-serija i samar-intervju

Sve je upravo onako kako opisuje u svojoj samar-seriji i na jos zgusnutiji nacin u ovom samar-intervjuu Sinisa Kovacevic. Jos da ima obraza pa da se ti samari i osete.

Istim srpskim problemima se svaki na svoj nacin bave nasa dva najbolja dramska pisca - Sinisa i Dusko Kovacevic. Jos uvek ne mogu da procenim koji je nacin bolji. Da li je neophodno stvarnost u kojoj zivimo zaseceriti humorom kao poslednjim mehanizmom odbrane zdravog razuma ili se ona moze jovovski podnositi na suvo...

Cini se da uspeh ove serije govori da su pali i poslednji mehanizmi odbrane i da nas umesto smeha vlastitoj nesreci ocekuje sve vise zblanute tisine

1
1