Zaštićeni svedok protiv Stanišića i Simatovića iza zatvorenih vrata

Svedok RFJ-108 iskaz će, kako se očekuje, i sutra nastaviti na zatvorenoj sednici.

Zatvorena sednica najviši je nivo zaštite identiteta svedoka pred međunarodnim sudskim Mehanizmom, pravnim naslednikom Haškog tribunala, koji sudi Stanišiću i Simatoviću.

Javnost je ostalo nedostupno o čemu je RFJ-108 svedočio.

Od početka ponovljenog suđenja Stanišiću i Simatoviću 13. juna, tužioci su pred raspravno veće na javnim sednicama izveli devetoricu svedoka: RFJ-153, Radoslava Maksića, Džona Vilsona, RFJ-072, Vladu Vukovića, RFJ-066, Marka Miljanića, Luku Brkića i jednog zaštićenog svedoka.

Svi su svedočili o ulozi Stanišića i Simatovića u formiranju, naoružavanju i zapovedanju srpskim snagama u samoproglašenoj SAO Krajini, kao i zločinima koje su te formacije počinile nad hrvatskim civilima, 1991-92. godine.

Od nastavka suđenja posle letnje pauze u radu suda 22. avgusta tužioci su se usredsredili na napad JNA i srpskih snaga na Škabrnju, u novembru 1991.

Po svedoku Miljaniću, koji je bio komandant hrvatske odbrane sela, srpske snage su tokom napada ubile 75 Hrvata, pretežno civila.

Po optužnici, ta zlodela počinile su formacije pod kontrolom SDB Srbije, odnosno Stanišića i Simatovića.

Stanišića (66), koji je od 1992. bio šef SDB Srbije, i njegovog pomoćnika Simatovića (67) optužnica tereti za progon, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje hrvatskih i muslimanskih civila tokom ratova u Hrvatskoj i BiH, 1991-95. U četiri tačke optuženi su za zločine protiv čovečnosti, a po petoj za kršenje zakona i običaja ratovanja.

Zločini za koje su optuženi Stanišić i Simatović počinjeni su, kako tvrde tužioci, tokom sprovođenja udruženog zločinačkog poduhvata, čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje Hrvata i Muslimana s velikih delova teritorija Hrvatske i BiH, radi ostvarivanja srpske dominacije. Na čelu zločinačkog udruženja bio je, po tužiocima, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Prvooptuženi Stanišić ne prisustvuje suđenju od 21. jula, jer mu je raspravno veće dozvolilo da zbog bolesti ostane na privremenoj slobodi u Srbiji do 27. septembra.

Stanišić je tražio da Beogradu ostane sve dok tužioci u Hagu ne okončaju izvođenje dokaza protiv njega, a taj zahtev sudije će razmoriti naknadno.

Po nalazima lekara u Hagu i u Beogradu, Stanišić pati od hronične bolesti organa za varenje i depresije. Bolest prvooptuženog značajno je uticala na tok i dužinu dugogodišnjeg haškog procesa protiv Stanišića i Simatovića.

Od kada su se u haškom pritvoru našli prvi put 2003. obojicu optuženih je sud više puta puštao na privremenu slobodu.

Posle prvog suđenja, koje je, posle jednog neuspelog pokušaja počelo 2009. prvostepeno veće Haškog tribunala oslobodilo je u maja 2013. Stanišića i Simatovića krivice po svih pet tačaka optužnice.

Apelaciono veće Tribunala usvojilo je 15. decembra 2015. ključne osnove žalbe koju je na tu presudu uložilo Tužilaštvo. Poništilo je oslobađajuću presudu i naložilo da proces bude ponovljen.

Proces Stanišiću i Simatoviću poslednji je u kojem će sudije utvrđivati da li su bivši zvaničnici Srbije krivi za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH.

Pred Haškim tribunalom nijedan državni funkcioner Srbije nije bio osuđen za ta zlodela.