"Solidarni porez" je bio bolja ideja

Većina ekonomista pozdravila je odluku Vlade Srbije o smanjenju troškova državne administracije i time smanjenje rashoda u budžetu, što je uslov da Međunarodni monetarni fond odobri kredit Srbiji u iznosu od tri milijarde evra.

Mnogi ocenjuju da će Vlada tako uspeti delimično da reši i problem visoke javne potrošnje, koji ekonomisti godinama ocenjuju kao veliki problem. Vlada će, međutim, morati da uštedi 100 milijardi dinara, da bi nam MMF kredit odobrio.

Iako pozdravlja takvu odluku Vlade, profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović ne veruje da će Vlada moći da skupi ni trećinu para kroz uštede u administraciji. Za razliku od većine, profesorka u razgovoru za Internet portal RTS-a ocenjuje da je prvobitna mera o uvođenju "solidarnog poreza" bila bolja.

"Prva mera Vlade je bila dobra, zato što je jednoznačna i svima jasna. Sumnjam da će vlada kroz uštede uspeti da skupi dovoljno novca, a ostatak bi trebalo da pokrije kroz akcize, a pritom se ne zna koliko će para otići u 'sivu' ekonomiju".

Zašto je Vlada menjala odluku?

Politika je berza interesa. Imala sam prilike da slušam ljude iz Vlade kako razgovaraju, to je kao pijaca. Oni moraju da se na pijaci politički usklade da bi izašli na tržište, i očigledno da je na tom lancu nešto zaškripelo.

To je kao kad neko kaže da moraš da izvadiš zub. Ako je potrebno da se vadi zub, nije dovoljno da se stave dve hladne maramice na obraz, a novi paket mera na to liči.

U nekim komentarima navodi se da je ovo jedini način da smanjimo ionako glomaznu administraciju?

Potpuno bih to podržala kada bih bila sigurna da će zaista da smanje administraciju. Oni su samo rekli da će to da urade, a pošto su skloni da prevare, uopšte im ne verujem da će to da urade.

Neki ekonomisti navode da Srbija ima mnogo veći problem od budžetskog deficita, a to je spoljnotrgovinski deficit?

Ta dva deficita su vezana, kada skače budžetski deficit, skače spoljnotrgovinski deficit. Naš budžet je jedan skup plata sa rashodne strane, i kada taj budžet povećate, ljudi odlaze na more, kupuju uvoznu robu, dakle, sve te pare odlaze u inostranstvo.

Ukoliko smanjite plate u administraciji, istog trenutka će pasti uvoz, a samim tim i spoljnotrgovinski deficit. A zabrane uvoza su i neprimerene, i loše, i kontraproduktivne.

Da li je Srbija prezadužena zemlja?

Dva su kriterijuma kako se meri da li je zemlja prezadužena. Spoljni dug Srbije je 20 milijardi evra, ali merite ga u odnosu na bruto domaći proizvod (BDP) i u odnosu na izvoz, odnosno sposobnost da se otplaćuju dugovi.

Naš dug je manji od 60 odsto BDP-a, dakle ulazimo u Kriterijume iz Mastrihta (koji važe za zemlje EU), pa sa te strane naš dug nije tako veliki.

Problem je što je naš izvoz toliko mali, da taj drugi pokazatelj kaže da smo mi na granici da budemo visoko zadužena zemlja, ne zato što je dug veliki, nego što mi malo izvozimo.

Državni dug od toga iznosi svega šest milijardi i država Srbija bi mogla sada da ga vrati iz deviznih rezervi.

Međutim, drugi deo duga je privatni, on je nastao zato što banke po Srbiji lihvare i uzimaju ogromne kamate i privrednici odlaze u inostranstvo i uzimaju tamo kredit, ali to je svako pojedinačno uradio i pojedinačno odgovara, dakle oni nisu država Srbija.

Da li država u uslovima krize treba da pomogne privredi oko tih kredita?

MMF je sve banke zamolio da se ti privatni dugovi reprogramiraju, zato što je zaista van njihove moći bilo to što je kriza naišla i oni sada nemaju kome da prodaju robu. Ju-Es-Stil, na primer, nema kome da izvozi čelik kad sve fabrike automobila u svetu stoje.

Zašto su krediti u Srbiji još uvek toliko skupi?

Nema dovoljno ponude. Nisu dozvoljene grinfild investicije u bankarskom sektoru, nego one banke koje žele da dođu kod nas moraju da kupe neku domaću banku, koja najčešće ima mnogo zaposlenih radnika i loš menadžment.

Ako maline na pijaci koštaju trista dinara, a vi ne dozvoljavate trećem ponuđaču koji bi ih prodavao za dvesta da dođe, onda se treba zapitati zašto koštaju trista.

Postojale su kritike da se dosta novca iz deviznih rezervi troši na odbranu kursa, a kurs slabi, pa je postavljeno pitanje da li banke koje ovde posluju iznose novac iz zemlje?

Kada je ovde kriza bila najavljena ljudi su počeli da podižu novac iz banaka vrlo snažno. Njihovim majkama bankama je bilo važno da banke u zemljama u tranziciji zadrže kredibilitet, jer je banka ime i ako ne bude bila u stanju da isplati ljude koji su došli da podignu pare, ona bi izgubila klijente na ovom tržištu.

Zato su matične banke slale novac filijalama u ogromnim količinama, naravno kao kredite, da bi se situacija smirila. Pošto je to bio kratkoročni kredit, banke su novac posle tri meseca morale da vraćaju.

Drugo, strane banke su videle da je ovde privredna situacija loša i pokušale su da iznesu novac, ali je pametnom politikom obaveznih rezervi i političkim pritiskom to sprečeno. Da nije izvršen pritisak na njih, one bi to uradile.

Da li neko može da garantuje gde će kurs dinara da se zaustavi?

Ne može niko to nikada da kaže, kao što ne znamo koliko će sutra da košta kilogram šećera, jer to zavisi od ponude i tražnje.

Ključ cele priče je da sada ima manje evra, zbog toga što niko ne izvozi, ne stižu doznake iz inostranstva, jer su ljudi izgubili poslove, pa ne mogu da šalju novac. I treća stvar je da imate manje stranih investicija.

Dakle, imate manju ponudu evra, to više košta, jer što nečega manje ima, to je skuplje. Umesto ove tri stvari morate nešto hitno da uradite, i zato su te tri milijarde evra kredita MMF-a važne.

To je ključ za održanje kursa na ovom nivou. Kurs nema razloga da ne ostane na ovom nivou, ali je to uslovljeno time da smanjimo rashod za sto milijardi.

Centralne banke drugih zemalja snižavaju kamatne stope kako bi što više novca upumpale u privredu, kod nas je ona na nivou od 15,5 odsto.

Ali, ovde je situacija drugačija. Vi u Evropi nemate tražnju, pa domaća roba nema kupca, zato što su ljudi izgubili posao. Oni upumpavaju novac ne bi li ljudima dali pare u ruke, kako bi se taj lanac vratio.

U Srbiji domaće robe uopšte nema. Kada biste upumpali pare, one bi otišle u Nemačku, Austriju, Kinu, Tursku. To bi izazvalo inflaciju i spoljnotrgovinski deficit.

"Fajnenšel tajms" je objavio informaciju da bi trebalo omogućiti zemljama istočne Evrope da pređu na evro pod slabijim kriterijumima od onih koji postoje za države evrozone.

Kada u nekoj državi imate evro, vi šaljete poruku da zadovoljavate Kriterijume iz Mastrihta, što znači da živite u zemlji gde je inflacija 1,5 odsto, budžetski deficit manji od tri odsto itd.

Ako uzmete tu novčanicu a da ove uslove niste ispunili, vi ste "slepi putnik". Vi se vozite, a niste platili kartu. Tipičan slepi putnik je Crna Gora.

Ali mi imamo mnogo više stanovnika, pa njima ne bi palo na pamet da nam dozvole da uvedemo evro. A ako svi "slepi putnici" uzmu evro, razbiće ga.

Neki domaći kritičari kažu da Srbija ne treba da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, dok Evropa nama drži carine

Prvo, Evropa je nama sve carine skinula.

Drugo, Srbija mora da zna šta hoće. Ako želi u Evropu onda treba da skine carine. Ili da kažete "ja nikada neću u Evropu" i ostavite carine. Ali ne istovremeno da budete i levičar i desničar.

Čelnik Svetske banke je nedavno rekao da je tržišnoj ekonomiji potreban ljudski lik. Kako bi izgledala ta nova ekonomija?

Ne može operaciona sala da ima ljudski lik, niti tezge na pijaci, ne možete očekivati da ljudski lik imaju mehanizmi.

Kapitalizam i tržišne mehanizme niko nije izmislio, njih su ljudi samo prihvatali, kao što novac niko nije izmislio. Taj mehanizam ima greške, upada u krize, ali i iz njih izlazi i ide dalje, tu ljudskog lika nema.

Tačno je da to nije pravedno. Amerika ima najveći raspon između dohodaka građana, ali ako bilo koga na kugli zemaljskoj pitate - ako emigriraš, gde bi išao, on bi rekao da bi išao baš u Ameriku.