Bogatstvo Srbije je u starom semenu

Bruto dodata vrednosti srpskog agrobiznisa poslednjih deset godina stagnira na nivou od oko 3,8 milijardi evra. Stručnjaci veruju da je jedno od rešenja za povećanje profita ono što smo gotovo zaboravili.

Može li se tradicijom u budućnost? Racionalni biznis očišćen od emocija, raspoložen isključivo za zaradu kaže: ne da može, nego se i mora! Bogata svetska tržišta prezasićena globalnim prehrambenim brendovima, u potrazi su za lokalnim, autentičnim ukusima i mirisima. A spremni su da za to dobro i plate.

Ma koliko da su intenzivna poljoprivredna proizvodnja i digitalizacija agro-sektora imperativ, temelj industrije visokokvalitetne hrane je njiva. I u nju se najpre mora uložiti.

Autohtona, organska, biološka ili biodinamička poljoprivreda može da bude šansa za bolju zaradu onima koji su najbrojniji u srpskom agrobiznisu – malim i srednjim porodičnim gazdinstvima i preduzećima.

Država poput naše, valjalo bi da uloži i u marketnig činjenice da smo zemlja zdrave i nutritivno vredne hrane. Da svet zna da ovde i dalje rastu stare sorte voća i povrća i da se uzgajaju autohtone rase životinja.

Genetski modifikovana semena ili visokoprinosne sorte voća i povrća koje su zarad tipske veličine, oblika i boje izgubile ono najvažnije – ukus, treba ostaviti multinacionalnim kompanijama i državama sa kojima Srbija ionako nema ekonomski račun da ulazi u trku.

Neka oni proizvode mnogo i jeftino a mala država poput naše na globalnu pijacu treba da iznese raritetne i skupe, visoko-kvalitetne proizvode od voća i povrća, žitarica, mesa i mleka zaštićenih geografskim poreklom i certifikatima.

Kožara drži cenu

"I na pijaci imate situaciju gde kožara košta maltene duplo skuplje nego ostale jabuke. Isti takav odnos je i sa šljivama – madžarka šljiva u ondosu na stenlej", kaže Vaso Lekić iz "Zelene alternative".

Čovek koji je sa "Bakinom tajnom" jednom već uspeo da od tradicionalne srpske hrane napravi brend koji je dobro prodao stranom kupcu sada ima novu ideju.

Počeo je da uzgaja gološijane, mangulice, moravke i resavke čije se meso prodaje kao vrhunski delikates u ekskluzivnim prestoničkim restoranima, a u planu je i izvoz.

I kod ratara stare sorte su pogodnije od komercijalnih za organsku proizvodnju. Prinosi su manji ali su otpornije na bolesti i štetočine, pa im hemisjka zaštita gotovo nije potrebna.

"To je možda i prilika za mala gazdinstva. Ako imaju staro seme, ako se negde očuvalo, mogu da ga ponude tržištu. Bilo da je pšenica ili srodne žitarice ili beli kukuruz, na primer", kaže Miodrag Babić iz "Ekoagrija".

Digitalizacija tradicije

Većina stočara koji odgajaju autohtone rase životinja mogu da računaju i na veće podsticaje države.

Tatjana Brankov iz Društva agrarnih ekonomista kaže da se mudrim merama agrarne politike mogu zaštiti i sačuvati domaća proizvodnja i to na komercijalnoj osnovi.

"Meso naše autohtone mangulice mnogo više vredi nego što vredi zamrznuto svinjsko meso koje mi uvozimo iz Španije", kaže Tatjana Brankov. 

Srpski poljoprivrednik sa hektara zemljišta zaradi oko 900 evra, evropski 700 više, izračunali su u Ekonomskom institutu.

Rešenje vide u digitalizaciji poljoprivrede koja ne isključuje već afirmiše autohtonu genetiku i recepturu.

Novi ukus za probirljive

"Treba da se preorijentišemo na proizvode koji imaju viši stepen dodate vrednosti – da ne prodajemo jabuke, nego da prodajemo sokove od jabuka", ukazuje Dragana Šagovonović, direktor Ekonomskog instituta.

Ukazuje da autohtone sorte mogu biti jedan od puteva za podizanje konkurentnosti i proizvodnju po kojoj će Srbija biti prepoznatljiva.

Bogata tržišta prezasićena su globalnim brendovima i u potrazi su za novim, lokalnim ukusima i mirisima.

Što je još važnije – spremni su da takvu hranu dobro i plate, ako im se ponudi na način koji će razumeti.

broj komentara 5 pošalji komentar
(sreda, 26. dec 2018, 17:22)
anonymous [neregistrovani]

Seme

Naravno da je naše bilo bolje i vrednije, ali prvi zahtev stranih firmi koje smo dovodili bio je da uništimo svoje. Pitanje je šta nam je uopšte ostalo od domaćeg semena. :(

(sreda, 26. dec 2018, 11:37)
Markovljev [neregistrovani]

Srpska hrana

Srpska hrana odusevljava moji zenu koja je cehinja. Suhomesnati proizvodi, i posle pet godina basni o breskvama kupljenim na pijaci u Novom Sadu, jabuke, paradajz. U Pragu se nekada mogu kupiti sljive cacanska lepotica a to je jagma po njima. Nikakva stenlejka, ali cacanska lepotica. Zdravi poljoprivredni proizvodi su neogranicena Srpska sansa u svetu. Fiat 500L to sigurno nije. Hvala na prostoru.

(sreda, 26. dec 2018, 10:47)
anonymous [neregistrovani]

Хемија

Наравно да је хемија, у фрижидеру имам неколико парадајза који сам купио ... па има већ месец дана и тек сад почињу да омекшавају. Домаћи парадајз не би издржао ни неколико дана али он и не може толико да опстане док овај без укуса и не једем, немам неку жељу за тим.
Зато у мегамаркетима може да се купи воће и поврће које је изложено данима и после тога и даље изгледа лепо. Моја одавно стечена навика је да је свако воће и поврће које изгледа као из бајке не треба куповати. Што ружнији парадајз, то слађа салата. 

(sreda, 26. dec 2018, 09:58)
anonymous [neregistrovani]

Bubamara

Taj ukus deterdzenta u mesu na zapadu je hemijski dodatak mesu da ga zastiti od raznih bakterija.

(sreda, 26. dec 2018, 09:01)
anonymous [neregistrovani]

Tacno

Zivim na zapadu i mogu reci samo da odvratniju hranu u zivotu nisam jeo, ovde povrce i voce bukvalno nema ukus, jagode su kao da jedete sundjer koji je ukiseljen, slatkoce nigde nema, paradajz isto to samo sto u mesto bilo kakvog ukusa oseca se samo obicna voda, a o kobasicama da ne govorim bukvalno kao da u mesto zacina stavljaju deterdzent. Prosto ne mogu da se nacudim kada gledam lokalce kako jedu i uzivaju u svemu ovome sto sam nabrojao. Oni kada bi samo jedan dan proveli u Srbiji i probali nasa jela mislili bi da su na drugoj planeti.