Ratari nezadovoljni iako je kukuruz rodio kao što skoro nije

Slobodan Živović iz Lukićeva zasejao je kukuruzom 150 hektara zemljišta. Očekuje 10 tona po hektaru, što je za trećinu više od prosečnog prinosa na srpskim njivama.

"Sa ovom godinom izvlačimo neku nulu u odnosu na prošlu godinu, jer cena od 13 dinara koja je trenutno je stvarno presmešna i sa tom cenom nama bi trebao kukuruz da rodi 17, 18 tona po hektaru što nije moguće bez navodnjavanja", objašnjava Slobodan Živović, poljoprivrednik iz Lukićeva.

Bila smešna ili ne, tu cenu će poljoprivrednici morati da prihvate, jer većina nema gde da čuva žito. Ko ima, treba da sačeka.

"Cena kukuruza se bliži nekom svom apsolutnom minimumu, ona će možda još u narednih mesec ili dva biti još nešto malo niža od ove, u svakom slučaju u zavisnosti od toga šta će se dešavati na svetskom tržištu, ali definitivno ovo je niska cena. Ona će rasti, no kada govorimo o rastu svakako ne svakako ne treba očekivati da ćemo imati kukuruz od 18 dinara ili preko toga", ističe Vukosav Saković iz Fonda za žita Srbije.

Rešenje je, kažu agroekonomisti, da se izgrade novi silosi, jer trenutni sa kapacitetom od pet miliona tona nisu dovoljni. Da više ne bi dolazili u situacije da ih otkupljivači ucenjuju, proizvođačima savetuju udruživanje u zadruge.

"Da zajedno investiraju u skadišne kapacitete kako bi suvereno mogli da vladaju, da prave tržišnu strategiju i da kontrolišu svoju robu u sopstvenim skladištima sa jedne strane ili možda će malo anahrono zvučati da se vrate na onaj stari sistem berbe kukuruza u klipu da ga smeštaju u svoje čardake i da na taj način raspolažu svojom robom u svakom trenutku", kaže Žarko Galetin, agroekonomski analitičar.

Stručnjaci kažu da bi smeštaj žitarica i određivanje cena bili daleko korektniji kada bi ponovo dobili zakon o javnim skladištima. On je i bio donet pre pet godina, ali retko ko se držao tog zakona. Mnogi veliki igrači uhvaćeni su u tome da su trgovali zapisima o robi koja zapravo i nije postojala u javnim skladištima.