Umesto novog početka za Azotaru – katanac?

Dug Azotare narastao je na 200 miliona evra. U Vladi objašnjavaju da fabrika ni posle više pokušaja nije povećala efikasnost i smanjila troškove sirovina, već samo gomila gubitke. Stečaj je, kažu, jedino rešenje.

"Ponudili smo jedan dosta dobar socijalni program, spremni smo da uložimo dodatna sredstva kako bi se ona ključna postrojenja u Azotari konzervirala", navodi Aleksandar Antić, ministar rudarstva i energetike.

"Konzervacijom tih ključnih postrojenja otvaramo mogućnost da se u perspektivi Azotara u nekom novom odnosu, nakon stečaja, privatizacije, može da nastavi da radi", objašnjava Antić.

Sindikati Azotare ne spore tešku situaciju, ali se bore da radnici opstanu i pozivaju nadležne da dođu u fabriku.

Gradiša Živanović, predsednik Samostalnog sindikata Azotare kaže da su svesni smo mi da ima viška zaposlenih. "Šta će biti posle, ne znamo. Uglavnom, mi ćemo pokušati sve da sačuvamo radna mesta", dodaje Živanović.

I za stručnjake stečaj Azotare je logična neminovnost – posledica lošeg poslovanja. Ali stečaj, kažu, ne mora da znači i njen kraj.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić izričit je da više apsolutno nema nikakvih mogućnosti da Azotara funkcioniše na isti način, odnosno uz dotacije države, koje su neke godine veće, neke godine manje.

"Ona ne može da servisira svoje tekuće obaveze, a verovatno će nešto od Azotare preživeti", smatra Savić.

Azotara je jedan od najlošijih primera privatizacije. Godine 2006. kupio ju je litvanski konzorcijum za samo 13,1 milion evra, a zatim prodao jednu od proizvodnih linija za čak 32,5 miliona. Privatizacija je poništena i 2009. fabrika je vraćena državi.