Gasovodi: rat iza rata

I dok su pravi ratovi na relaciji EU–Rusija sve manje verovatni, rat gasovodima, planovima za gasovode i energetskim podmetanjem nogu već je odavno u toku.

Austrija spada u zemlje koje i ekonomski i energetski bolno pogađa prekid radova na gasovodu "Južni tok". Generalni direktor austrijskog koncerna OMV Gerhard Rojs je već u prvoj reakciji direktno optužio Brisel za povlačenje Moskve iz projekta.

"Uvek sam upozoravao Brisel da ne koriste gas kao političko oružje u odnosima s Moskvom", rekao je Rojs, direktor koncerna OMV, koji u fifti-fifti odnosu s "Gaspromom" čini akcionarsko društvo "Južni tok – Austrija".

Nije se Moskva povukla zbog pritiska iz Brisela, tvrdi austrijski konzervativni list Prese, "već u prvoj liniji zbog toga što joj je projekt postao preskup".

Porast investicionih troškova, gubici "Gasproma" u Ukrajini, opšti pad cena nafte, smanjena potražnja za gasom, zapadne sankcije koje su presekle kreditne linije ruskom energetskom sektoru – to su pravi uzroci da Moskva objavljuje kraj "Južnog toka", a ne briselska blokada, piše Prese, pozivajući se na britanski Fajnenšel tajms.

Neobično je da oba izvora propuštaju da spomenu slabu tačku svoje logike, naime, da iza svih tih razloga u krajnjoj liniji stoji kaznena politika Unije prema Rusiji.

Austrijski časopis Kontra neguje puno direktniji verbalni pristup kada komentariše Putinovo povlačenje iz "Južnog toka" rečima: "Evrokrate u Briselu udarile zadnjicom o led."

"Mesecima su političari u Vašingtonu i Briselu radili na tome da torpeduju gasovod 'Južni tok'. Sad, kada je ruskom predsedniku bilo dosta te igre i kad ljut ulazi u gasni dil s Turskom, Briselu polako sviće u glavi kakvu je štetu napravio. Gasovod bi balkanskim zemljama donosio po nekoliko stotina miliona evra godišnje samo u prihodima od tranzita – ali od toga više nema ništa", zaključuje Kontra.

Gasovodi su moć

"Iako na prvi pogled liči na vest za energetske specijaliste, odustajenje od 'Južnog toka' je u stvarnosti geopolitički zemljotres", smatra nemački list Cajt.

"Putin dopušta smrt jednog megagasovoda na kome visi 12 zemalja. On kažnjava male balkanske zemlje, Bugarsku i Srbiju, čijim su ekonomijama hitno potrebni prihodi od tranzita, dok istovremeno jača svog navodnog saveznika protiv Evrope – Tursku – sve to ne bi li zadržao ruski uticaj u Evropi", komentariše ovaj list dodajući "kako je Putin u Ankari delovao gotovo uvređeno".

Gasovod "Nabuko" je bio energetski ponos Evropske unije, piše Cajt.

Rusi su mu parirali sa "Južnim tokom", sve dok "Nabuko" nije umro tihom smrću prošle godine – bio je predug, preskup i prekompleksan, čak i da mu Rusi nisu radili o glavi.

Špigl gleda na problem iz vizure nemačke firme "Vinteršal" (deo hemijskog koncerna BASF) koja u projektu "Južni tok – Transport" učestvuje sa 15 odsto, odnosno sa 1,5 milijardi evra.

Prošlog meseca je firma trebalo da počne sa polaganjem 900 kilometara duge trase ispod Crnog mora, a sad sedi pored cevi obučenih u betonske košuljice na smrznutom gradilištu.

Još u leto je šef "Vinteršala" Rajner Sele davao izjave kako ga ponašanje Evropske komisije i Baroza "potpuno zbunjuje" te da mu nije jasno "šta Brisel u stvari hoće" kada blokira "Južni tok".

Čak ni frankfurtski Algemajne cajtung (FAZ), list koji spada u najagresivnije kritičare ruske politike u poslednjih godinu dana, ne misli da je propast "Južnog toka" dobra stvar za Evropu.

"Za ruskog predsednika je izgradnja gasovoda kroz Crno more bio projekt za učvršćivanje ruskog uticaja u Evropi – no, svejedno, propast 'Južnog toka' nije za Evropu nikakav razlog za slavlje", piše FAZ.

Dok beži od zavisnosti od ruskog gasa, Evropa se sve više zapliće u zavisnost od ruskog gasa preko ukrajinskih transportnih sistema, što je još gore.

"Gasovodi su moć", piše minhenski Zidojče cajtung (SDZ), dok analizira logiku koja je stajala iza briselske blokade moskovskog projekta:

"'Južni tok' bi na Evropu u celini imao isti efekat kao i 'Nabuko' pre njega – smanjio bi zavisnost Unije od nestabilnih političkih prilika u Ukrajini preko čije teritorije teče ruski gas. Na taj način Zapadna Evropa ne bi patila svaki put kad se Rusi i Ukrajinci posvađaju", piše u analizi.

Konsekventno tumačenje tekstova iz nemačkih medija dovodi do zaključka: Evropa je u poslednjih godinu dana radila teško, naporno i skupo da bi sebe dovela u situaciju da zavisi od ukrajinskih ratnih prilika.

"Brisel se sprema na sastanak sa osam pogođenih članica Unije, dok se Kremlj stilizuje kao žrtva geopolitičkog podmetanja", komentariše švajcarski list Noe ciriher cajtung (NZZ) susret koji je Junker sazvao za idući utorak.

Brisel je opravdavao svoj odbijajući stav prema projektu "Južnog toka" njegovom nespojivošću sa evropskim zakonima, koji organizaciono odvajaju proizvodnju, transport i cene gasa.

"Južni tok", naprotiv, stoji ispod jednog kišobrana, državnog "Gasproma", barem u onom akcionarskom udelu (50 odsto, u slučaju Srbije 51 odsto) koji se tiče ruskog angažmana u pojedinim nacionalnim projektima.

To se može gledati na više načina, komentariše NZZ. Najpre, kod "Severnog toka", koji Nemačku snabdeva ruskim gasom, takva struktura vlasništva nikad nije bila problem. Drugo, ukrajinska kriza je sprečila da se u slučaju "Južnog toka" dođe do kompromisa. I treće, "Južni tok" bi definitivno zacementirao zavisnost Unije od ruskog gasa, zbog čega Brisel "sve više razmišlja o oživljavanju projekta Južnijeg koridora".

Ruski gas – hrišćanski gas

Sa "oživljavanjem priče o Južnijem koridoru" Evropska unija definitivno otkriva da logika kojom reguliše svoje poslove sa Moskvom nije od ovog sveta.

Reč je o dve decenije starom projektu kojim je Evropa nameravala da pokrije pet odsto svojih potreba za zemnim gasom, a SAD se nadale da bi usput južnokavkaske države izvukle iz ruskog uticaja.

Njegovo delimično potpisivanje u Pragu pre pet godina između Unije, Kazahstana, Turkmenistana, Uzbekistana, Egipta (proizvođači), Gruzije, Turske (gasovodi) i Azerbejdžana (proizvodnja i gasovod), Putin je propratio lakonskom porukom Evropljanima: "Nemojte zaboraviti da je ruski gas – hrišćanski gas."

Gasovodni sistem Južnijeg kroridora ('Nabuko' je trebalo da bude samo jedan od njegovih podsistema) prolazio bi izduženom trasom od 3.500 kilometara od Kazahstana, preko čitave teritorije Turske do Italije (TAP), noseći gas iz bogatih nalazišta ispod Kaspijskog mora.

Opšte zamerke Zapada Rusima bile su, i pre ukrajinske krize, da u njoj nema demokratije, da Putin pokazuje diktatorske tendencije, da se u Rusiji gaze ljudska prava i sloboda medija, da ona ne može biti stabilan partner liberalno-demokratske Unije, te da se treba okrenuti stabilnijim rešenjima i regionima.

U to ime, krenulo se u projekt Južnijeg koridora, čiji je svaki uspeh "američka administracija slavila kao etapnu pobedu", komentarisao je FAZ još prošlog proleća.

Šta se u međuvremenu dogodilo sa tom oazom stabilnosti?

Kazahstan i Turkmenistan ni posle pet godina nisu potpisali ugovor. Egipat prolazi kroz period konstantnih potresa i latentnog građanskog rata. Azerbejdžan je po slobodi medija na 160. mestu, čak lošiji od Iraka i Avganistana (prema listi "Reporteri bez granica" za ovu godinu).

Azerbejdžan i njegov prvi sused Jermenija, preko čije teritorije bi gasovod vodio dalje za Tursku, nemaju diplomatske odnose i službeno su u ratu zbog Nagorno-Karabaha.

Gruzijski politički sistem spada u politikološku formu "defektne demokratije", dok enormna predsednička ovlašćenja u Kazahstanu i Turkmenistanu, kao i Erdoganova pozicija u Turskoj, nemaju mnogo veze sa onim što rade skromni predsednici evropskih država.

Irak je izvorno takođe pozvan da se priključi projektu Južnijeg koridora, ali se nikada nije pojavio, a kako stvari trenutno stoje, i neće u dogledno vreme.

Evropska unija je projekt Južnijeg koridora uvek vodila pod zastavom diverzifikacije, iako bi on, geopolitički gledano, bio "diverzifikacija" samo za EU, dok bi Turskoj doneo "unifikaciju": Turska bi kroz njega postala centralni gasovodni čvor između Evrope, Kavkaza, centralne Azije i Bliskog istoka, sultan evropskih gasovoda.

U iznenađujućem aktu za Evropu, sada čak i ruski predsednik jača geopolitičku poziciju Turske. Namerno ili ne, kao da sve što Evropa, Amerika i Rusija u poslednje vreme rade oko Ukrajine, ide u slavu turske moći.