Ujedinjenjem voćara do evropskog proseka

Porodica Milovana Glišića u selu Šume kod Topole gaji jagode na tri hektara, na otvorenom i zaštićenom prostoru. Ako ih vreme posluži, ubraće, kažu, gotovo četiri vagona jagode. Priželjkuju organizovani plasman, jer mnogo vremena gube na kvantaškoj pijaci.

"Zato što bi imali sigurnog kupca, ne bi razmišljali o plasmanu. Ovako moramo mi sami od početka proizvodnje do kraja da se borimo za mesto na tržištu", kaže Gordana Glišić iz sela Šume kod Topole.

"Teško će se oni sami udružiti, oni već imaju neka udruženja. Ta udruženja treba okupiti. Postoje zadruge, njih treba okupiti. I proizvođače i udruženja i zadruge treba objediniti, okupiti, organizovati to tržište, celu proizvodnju, plasman", smatra dr Vesna Paraušić, iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede.

Voćarima su udruženja neophodna, jer nisu mala ulaganja u nove zasade jagode. Za podizanje hektara jagodnjaka, potrebno je od 11 do 16 hiljada evra.

"Sa prinosom od 20 do 25 tona po hektaru i prosečnom prodajnon cenom jagode koja je prethodnih godina iznosila od evro do evro i dvadeset, može se očekivati dobit po hektaru od osam do 12 hiljada evra", kaže profesor Jasminka Milivojević sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu.

U Evropi, gde su farmeri okupljeni oko kooperativa koje im pomažu u svemu, prosečan prinos je nešto veći - od 25 do 30 tona po hektaru. Kada bi Srbija imala dovoljno stručnjaka na terenu koji bi pomagali proizvođačima jagoda, i postojao organizovani plasman, ni evropski prosek ne bi bio nedostižan.