Zašto propadaju pivare u Srbiji

Prosečna godišnja potrošnja piva u Srbiji je oko 500 miliona litara ili oko 73 litra po stanovniku. Iako je to i do 10 puta manje nego u Nemačkoj ili Holandiji, oko četiri odsto budžetskih prihoda dolazi od akciza i poreza na dobit na pivo.

Kad već volimo pivo, postavlja se pitanje, zašto u Srbiji uspešno rade samo tri pivare koje su privatizovale multinacionalne kompanije, dok je preostalih pet ili propalo, ili je pred gašenjem.

Strane investitore su, posle petog oktobra, interesovale samo telekomunikacione i kompanije u pivskoj, duvanskoj i industriji cementa. Taj interes je ostvaren u konkurentskim uslovima i dao je rezultate jer to su sada i najveći generatori profita.

Apatinska pivara zapošljava 900 radnika i drži oko 40 odsto tržišta piva u zemlji.

"Prošle godine smo izvezli 30 miliona evra, što nas čini jednim od najvećih izvoznika u zemlji robe široke potrošnje. Zanimljiv je i podatak da smo u budžet Srbije uplatili preko 70 miliona evra kroz takse, akcize i poreze", navodi direktor "Apatinske pivare" Ilija Šipka.

Na drugoj strani, nekada uspešna "Niška pivara" sa 140 zaposlenih, posle privatizacije, nalazi se u bezizlaznoj situaciji.

"Najbolje rešenje za 'Nišku pivaru' bi bilo da se ta privatizacija na neki način raskine, pa da li da država postane većinski vlasnik, da li našla kupca, i da pivara stane da radi", kaže predsednik ASNS-a Miljan Damjančević.

Druga nekada uspešna pivara, "Valjevska pivara", brzo je privatizovana, ali za izlazak iz stečaja posle privatizacije bila joj je potrebna skoro decenija.

"Ne dugujemo više poveriocima. Pivara nema kredite, radi uspešno, osvaja tržište polako, ali sigurno i primer je dobre saradnje. Primer kako treba raditi sa lokalnom samoupravom i državom", ističe direktor "Valjevske pivare" Zoran Božić.

Iako velike kompanije u Srbiji drže 95 odsto tržišta, eksperti kažu da prostor za male pivare postoji.

Vladimir Krulj, konsultant u firmi "Kreb and Anderson", kaže da su multinacionalne kompanije dužne da prate određene tehnološke prilike, određen sistem kvaliteta koji ide uz to i da odskaču kvalitetom u svakom smislu, u odnosu na male pivare.

Krulj, s druge strane, navodi primer belgijskih malih pivara ili Austrije i Češke, gde se jedno selo ili jedna regija razlikuju po tome što imaju pivaru koja može da ponudi ono što upućeni na ekonomiju obima ne mogu, a to je ekstrakvalitet.

Iz predpristupnih fondova Evropske unije podstiče se podizanje vinograda. Zasadi ječma i hmelja za proizvodnju piva za sada se ne subvencionišu jer je posao isplativ i bez dotacije.