Plivajući ili fiksni kurs?

Produženo dejstvo ekonomske krize i česti padovi vrednosti nacionalne valute tokom kriznog perioda, otvorili su temu da li bi bilo bolje da imamo fiksni umesto varijabilnog kursa dinara. Stručnjaci su podeljeni oko toga šta je bolje za stanovništvo i privredu, ali je zajednički stav da bez dobre ekonomije nema ni stabilne valute na duži rok.

Umesto dileme da li je bolji plivajući ili fiksni kurs dinara iskustvo nas uči da je pitanje koji režim kursa je manje štetan. Većina ekonomista u Srbiji smatra da je za zemlju kakva je naša, bolji plivajući kurs, dok oni koji su za fiksni, tvrde da je suština u finansijskoj disciplini.

Docent Ruske akademije za nacionalnu ekonomiju Slaviša Tasić kaže da je kod fiksnog kursa najvažnije pravilo kod koga se novac može emitovati samo i isključivo na osnovu deviznih tokova.

"Ako to pravilo ostvarujete onda nemate nikakve mogućnosti za pojavu šticunga ili crnog tržišta, jednostavno kurs je fiksan uvek se dinari mogu prodati Narodnoj banci za evro po fisknom kursu", rekao je Tasić.

Pristalice plivajućeg kursa ne spore prednosti fiksnog, ali navode da su u praksi teško ostvarive.

Milojko Arsić sa Ekonomskog fakulteta kaže da bi uvođenje fiksnog kursa podrazumevalo da bi trebalo smanjiti deficit u kratkom roku "smanjiti vrednost zarada penzija i dohodaka u kratkom roku".

"Pitanje je da li je to moguće u jednom demokratskom društvu gde vlada vodi računa i o raspoloženju naroda. To je u nekim zemljama uspelo, kao što su baltičke zemlje, ali u mnogim zemljama južne Evrope to nije uspelo", Objasnio je Arsić.

Fiksni kurs valute ima prednost nad plivajućim, jer je stabilan, a time i predvidiv. Inflacija u tim zemljama je uglavnom niža, pa su i kamate manje.

S druge strane, varijabilni kurs omogućava da se lakše reaguje na krizna vremena i kroz inflaciju ispravljaju pariteti cena i budžetski manjak. Lakše se koriguju i cena rada i konkurentnost privrede. Ipak, za one koji imaju kredit u devizama, kursne razlike povećavaju ratu.

Slaviša Tasić kaže da prvo može da se zarađuje na oscilacijama kursa, što po fiksnom kursu ne bi moglo.

"Narodna banka je važna u tom slučaju. Ona odlučuje o referentnoj kamatnoj stopi, ona vrši intervencije na deviznom tržištu. Kod fiksnog kursa svega toga ne bi bilo", rekao je Tasić.

Neusklađenost kursa sa inflacijom 

Zagovornici fiksnog kursa ukazuju na to da kurs evra nije usklađivan sa inflacijom u dinarima, pa je za kamate u protekloj deceniji isplaćeno 20 milijardi evra, što je moglo da se iskoristi za investicije.

Naš osnovni problem je deficit u platnom bilansu, smatra Milojko Arsić.

"Jedne godine imamo nekoliko milijardi evra priliva, a neke nekoliko stotina. Treba smanjiti deficit u tekućem platnom bilansu", kaže i dodaje da na to može da utiče smanjivanje fiskalnog deficita, ali i "smanjivanje vrednosti dinara što je lakše postići u režimu fleksibilnog kursa a što nije moguće postići kada je fiksni".

U periodu od od 2002. do 2012. godine zemlje sa fiksnim kursom poput Slovenije, Crne Gore, Litvanije, BiH, Bugarske imale su u proseku nižu stopu inflacije od država sa varijabilnim kursom, Rumunije, Srbije, Mađarske.

Protivnici fiksnog kursa, međutim, podsećaju na dosadašnja iskustva Srbije, kada je štampan novac bez pokrića, samo povlašćeni kupovali devize po zvaničnom kursu, a građani po daleko višem, uličnom.

Dinar je tri puta u protekle tri decenije bezuspešno pokušavao da zadrži fiksan režim. Prvi put 1982. vlada Milke Planinc to nije uspela baš kao ni Ante Marković 1989. godine, kada su se devizne rezerve brzo stvorile ali i istopile baš kao i tadašnja Jugoslavija.

Za vreme guvernera Dragoslava Avramovića 1994. godine paritet dinara prema marki bio jedan prema jedan. Međutim, već posle nekoliko meseci imali smo takozvani ulični kurs šticung koji je bio daleko veći nego zvanični, a takođe i devize na ulicama i veliki broj dilera.