Srpsko, ili možda i ne

Zna se šta se poklanja kada dođu dragi gosti, posebno ako su stranci. Nešto za šta mislimo da je autentično srpsko. Tako se i Prljavi inspektor Blaža prošle godine našao na aerodromu Nikola Tesla prilikom posete najdraže mu Pamele Anderson, i onda joj, uz ružu u celofanu, dodao i teglu ajvara.

Zabluda je da je ajvar srpski izum. Kao i da je Srbiji neko oteo pravo na to ime. Pošto se na različite načine pravi u svim zemljama Balkana, spada u rang takozvanih generičkih termina kao što su hleb ili pivo, koji samo opisuju proizvod.

Da bi bio poseban, treba mu posebna oznaka. Oznaka geografskog porekla. U sektoru za žigove u Zavodu za intelektualnu svojinu u Beogradu kažu da su priče koje kolaju od uha do uha, da su susedi zaštitili proizvode za koje verujemo da su srpski, urbane legende. Mada, pamti se jedan pokušaj.

"Poznato je da je jedna slovenačka firma 1996. godine u Nemačkoj zastitila ajvar, ali je taj žig u roku od godinu i po dana poništen zbog činjenice da je to generički termin. Može i da se pogreši, ljudi u Nemačkoj nisu čuli za ajvar, oni su mislili da je to neki fantastičan pojam, ali se onda posle neko setio i podneo zahtev za poništavanje", kaže rukovodilac sektora za žigove Vladimir Marić.

Ajvar o čijoj se zaštiti razmišlja u Srbiji je leskovački. Nije zaštićen međunarodno, pa ni na nivou Srbije. Ali, proces je pokrenut. On ima specifična svojstva, jer je za njega je potrebna posebna paprika uslovljena klimom i zemljištem gde se proizvodi i znanjem ljudi da ga naprave.

 Kajmak - isključivo srpski

U Zavodu za intelektualnu svojinu, gde se vrši zaštita poljoprivredno-prehrambenih porizvoda, kažu da je ono što zaista treba zaštititi kao isključivo srpsko - kajmak, jer se proizvodi samo na području Srbije i u delu Crne Gore, gde se zove skorup. Registracija najpoznatijeg kajmaka u Srbiji, kraljevačkog, čeka sporazum više stotina proizvođača iz tog kraja. Treba dogovoriti koji jedinstven način pripreme treba da bude zaštićen.

Trenutno, postoji jedan proizvod koji van granica Srbije, odnosno na području EU može biti priznat kao ovdašnji. To je srpska šljivovica, oznaka geografskog porekla priznata tokom pregovora o sporazumu o stabilizaciji I pridruživanju. I taman kad pomislimo da će nešto zaista biti zaštićeno kao srpsko, dolazi do izvesne zabune. Mogla bi da bude zaštićena, ali država sada ima ideju da je zaštiti ponovo.

Prema važećem pravilniku o kvalitetu alkoholnih pića, reč šljivovica je, kao i pomenuti ajvar, generički termin. Odnosi se na piće koje se proizvodi u različitim podnebljima Evrope, te mora imati posebnu oznaku geografskog porekla. To jest, mora se zvati recimo srpska ili šumadijska šljivovica, što ne sprečava druge zemlje i regione da registruju svoje. Da se vodilo računa, šljivovica bi bila isključivo srpski proizvod, poput feta sira koji se tako zove samo ako je iz Grčke. Jer je specifičan.

Neke vrste šljivovice već su registrovane u Evropi.

"Postoji češka slivovica - alkoholno piće koje se proizvodi od destilata šljive uz 30 odsto etanola i nije prirodan proizvod i ne spada u kategoriju rakije, već drugih alkoholnih pića. Ispod naziva slivovica mora stajati naziv alkoholno piće. Naša rakija šljivovica je prirodan proizvod i spada u rakije od voća", kaže Milica Stanojević, samostalni savetnik za proizvodnju alkohola i alkoholnih pića u Ministarstvu poljoprivrede.

Zato država ovo želi da ispravi, odnosno da se ponovo bori za naziv šljivovica na međunarodnom nivou.

Ali, nije Srbija samo ajvar, kajmak i šljivovica.

Zašto je važna oznaka geografskog porekla

Ima još domaćih proizvoda koji zaslužuju oznaku geografskog porekla, koja objašnjava da se proizvod pravi u određenom regionu, na specifičan način, u uslovima koji postoje samo na tom području.

U Zavodu za intelektualnu svojinu je na nacionalnom nivou registrovan 31 proizvod. Pomenimo samo leskovačko roštilj meso, duvan čvarke, nekoliko vrsta piva, mineralne vode, pršute ili kobasice. Njihova međunarodna zaštita je potpuno druga priča.

Zoran Dragojević, rukovodilac sektora za dizajn i oznake geografskog porekla kaže da nijedan od proizvoda registrovanih u Zavodu nisu međunarodno zaštićeni. "Jednostavno, proizvođači nisu našli interes da to urade", dodaje Dragojević.

Međunarodna oznaka geografskog porekla treba da znači višu cenu proizvoda, i reklamu za državu ili region. Prema tome, trebalo bi da proizvođači jedva čekaju da to urade. Ali, nije baš tako.

Jedan od primera je slučaj pirotskog kačkavalja koji je u prošlom veku doašo i do trpeza Bele kuće, Damaska, Bagdada, prodavao se i u Grčkoj i EU. Danas nije registrovan ni kao oznaka geografskog porekla, a količine su toliko male da ne bi mogle da zadovolje tu potrebu. I to je jedan od najvećih problema kada je reč o registraciji oznake.

Međutim, nekih proizvoda kao što su futoški kupus sa dvovekovnom tradicijom i ariljske maline ima sasvim dovoljno. To su jedini proizvodi za koje je proces zaštite van granica zemlje u toku. Ovi proizvođači smatraju da je to nešto što na današnjem tržištu mora da se uradi, jer je falsifikovanje te time i opadanje kvaliteta najveća opasnost.

Imamo podataka da se skoro uvozila malina iz Poljske i reizvozila na zapadno tržište kao malina iz Srbije, objašnjava Milun Dimitrović, koordinator akcije zaštite ariljske maline.

Sličan problem imaju i proizvođači futoškog kupusa. Jedan od njih, Rade Ćulum, kaže da su nedavno u Švedskoj nastali veliki problemi, jer je na njihovom tržištu već bilo 5 vrsta futoškog kupusa, koji su bili jeftiniji od pravog, te nisu mogli da ga prodaju. Čak su naišli i na futoški kupus sa Kosova.

Proizvođači smatraju da su njihove kolege nedovoljno edukovane o tome šta oznaka geografskog porekla može da znači. Za početak, barem višu cenu na tržištu.

Novim zakonom su predviđene stroge kazne za one koji uvoze i reizvoze proizvode koji su zaštićeni oznakom porekla.

Ko treba da štiti srpski brend?

Rakije i druga jaka alkoholna pića registruju se u Ministarstvu poljoprivrede. Za sada ih je registrovano svega devet, od kojih se većina više i ne proizvodi, poput Vinjaka 5. U Ministarstvu kažu da ti proizvođači uglavnom nemaju dovoljne količine da pokriju sopstveno tržište.

I opet, dok neki nemaju dovoljno, drugi ne samo da izvoze, već su svoju robnu marku zaštitili u 40 svetskih zemalja. Žuta osa je zaštićena na takav način, ali za proizvođača zaštita geografskog porekla nije primarna.

Miomir Pljakić, direktor preduzeća Flores koje proizvodi ovo piće kaže da je najčešći razlog zbog kojeg izvoznici pića u Srbiji ne štite poreklo već samo robnu marku, taj što se boje da će izgubiti individualnost.

Teško će neka firma sada ulagati određena sredstva u promovisanje određene geografske zaštite, ako zna da će sutradan, obzirom da je to kolektivni žig, neka druga firma 100 metara dalje početi i koristiti praktično istu oznaku geografskog porekla i biti im konkurencija, kaže Pljakić.

Budući da neki proizvođači nisu najbolje edukovani o potrebi da svoju robu treba da zaštite oznakom geografskog porekla, a da oni koji to žele ne mogu sami da sprovedu skup proces usklađivanja sa međunarodnim standardima, ko onda treba da organizuje borbu za srpski brend?

"Država mora da vodi računa tako što će propisivati određene kriterijume kvaliteta za proizvode. Da bi nešto mogo da bude zaista ono što se smatra oznakom geografskog porekla kao što su švajcarski sirevi, mora da imaju kvalitet, i on ne sme da se spusti na najniži nivo", smatra Miomir Pljakić.

U Udruženju proizvođača futoškog kupusa kažu da, ako su već izdvojeni proizvodi koji vrede, država treba da pomogne u proizvodnji i plasiranju na tržištu. Predlažu i osnivanje pijace brendova čime bi, misle, povećali i turistički kapacitet Srbije.

Nadu uliva nedavno potpisan memorandum sa Vladom Švajcarske kojim će ta zemlja projektom vrednim više od 700.000 evra Srbiji pomoći da sprovede međunarodnu zaštitu oznake geografskog porekla. Biće odabrani proizvodi sa najvećim potencijalom, a potom će se raditi na njihovoj zaštiti.

Pa da se onda, kada dolaze, ili odlaze, dragi gosti ne pitaju šta li im je to njihov domaćin poklonio.