Na mukama i vlasnici i zaštićeni stanari – kako su Slovenci rešili problem

Oni koji u njima žive decenijama izgleda nikada neće biti i njihovi vlasnici, a zakonski vlasnici izgleda da će teško u njima živeti. Zvuči kao zagonetka i to izgleda nerešiva za one koji se godinama bore za svoje vlasništvo. Kažu da se i posle bezbroj pregovora, novih zakona i predloga, nekako uvek nađu na početku. A vreme prolazi.

"Iako smo u Srbiji od 1958. imali masovno oduzimanje stanova, mi ne da nismo rešili taj problem, već su se stvorile nove generacije zaštićenih podstanara i onda kada je devedesetih otpočeo zakup svih stanova i društvenih i nacionalizovanih ubačena je 1992. odredba da će se prioritetna sredstva od tih otkupa obezbeđivati i stavljati na stranu da bi se obezbedili ili izgradili stanovi za rešavanje ovog pitanja. Međutim, svedoci smo da se ništa nije uradilo i onda je 2015. godine dosta optimistično donet jedan zakon, kome je pethodio Zakon o popisu da bi se utvrdilo o kom se broju ljudi radi. Iako je prošlo skoro osam godina skoro ništa po tom pitanju nije urađeno", navodi Mile Antić, predsednik Mreže za restituciju.

Predsednica Udruženja nosilaca stanarskih prava u zadužbinama i u stanovima u svojini građana Maja Nešić kaže da je nateža emotivnost.

"Nekadašnja emotivnost starih vlasnika, jer im je načinjena izuzetna nepravda nakon Drugog svetskog rata. A kod nas, ipak posle decenija korišćenja stanova, to su naši stanovi sada. Tu su porodice generacijama živele, završavale škole, pravile decu. Ne znam kako da vam kažem, ali to su sada naši domovi. Ja imam ljude koji su stanovima od 1927. godine, to je skoro jedan vek", dodaje Nešićeva.

Rok da se problem reši ističe 2026. godine.

"Veliki korak u rešavanju tog problema će biti nešto što se najavljuje, a jako loše se sprovodilo u poslednjih 26, 27 godina, a to je konačni popis državne imovine", naglašava Antić.

Možemo li da preslikamo slovenački model rešavanja problema 

Slovenija je taj problem rešila tako što je zaštićenim stanarima ponudila stanove koji imaju istu tržišnu vrednost i lokaciju kao i stanovi u kojima su decenijama živeli. Isto traže i zaštićeni stanari u Srbiji.

To znači da bi neko ko, na primer, živi u stanu od 80 kvadrata u centru Beograda, dobio stan iste kvadrature na istoj lokaciji. Ovakvo rešenje izazvalo je brojne polemike.

"Njihova intencija je da, pozivajući se na odluke Ustavnog suda koji je primenio neke odluke suda za ljudska prava u Starzburu, proglase pravo na dom i činjenicu da tu žive decenijama, jačim u odnosu na pravo na privatnu svojinu. To je sada jedna veoma diskutabilna tema", navodi Antić.

Nešićeva kaže da su predložili takozvani leks specijalis koji podrazumeva da se vlasnicima isplati puna tržišna vrednost za useljive stanove, a da oni ostanu i otkupe te stanove.

"Mi smo radili procene i trenutno s obzirom da smo naišli na pozitivan odjek od Ministarstva građevine i samog kabineta predsednika, a opet su pregovori u toku, došli smo došli do zaključka da ono što koči da se to u potpunosti pusti u javnu raspravu i usvajanje, odobrenje finansijskih sredstava", dodaje Nešićeva.

Pored Beograda, zaštićenih stanara je najviše u Novom Sadu i Nišu, a u Sremskim Karlovcima je još samo jedan.