Dijabetes ne bira pol ni godine, mnogo muka roditelja i dece koja se bore sa bolešću

BNedavno je društvene mreže obišla i priča našeg poznatog trenera o tome kako su njegovog sina, koji boluje od dijabetesa, preskakali na ulici kada mu je pozlilo umesto da mu pomognu. Bojana Marković je gostujući u Beogradskoj hronici RTS-a izjavila da da problema ima više. 

"Ljudi koji nemaju dijabetes ili nekoga u porodici sa dijabetesom bi trebalo da se informišu. Edukacija nije preobimna", napominje Markovićeva.

Edukaciju bi, napominje, trebalo da prođu vaspitači u vrtićima, pa kasnije i u osnovnim i srednjim školama.

"Dijabetes ne bira ni godine ni pol. Mi smo to prepoznali kao udruženje", kaže Markovićeva. 

Kaže da bi prvo trebalo da se nauči provera nivoa šećera u krvi, jer nisu sva deca na senzorima, neki mere kroz tračice.

"Nisu svi na insulinskoj pumpi, dosta dece je na insulinskim penkalima. Roditelji većinom imaju problem jer medicinsko osoblje u vrtićima nema obavezu da daje terapiju. Onda se predlaže da jedan roditelj mora da dođe sa posla i da detetu insulin. Uglavnom se onda dešava da jedan roditelj ostane bez posla. Roditelji uglavnom imaju pravo da do pete godine deteta budu na bolovanju, i nakon toga moraju da počnu da rade", navodi Markovićeva.

Medicinska sestra u vrtuću nema obavezu davanja insulina 

Kaže da deca sa dijabetesom nemaju pravo na pratnju.

"Po zakonu medicinska sestra nije dužna da daje insulin. Nije teško obučiti ih. Mogu slobodno da se jave Insitutu za majku i dete i Tiršovj i da se ta obuka uradi. Mi predlažemo roditeljima kada dete kreže da se osamostaljuje da se uzme neka plišana igračka da dete samo krene da vežba. Te pen-iglice su jako male i tanke, nije nikakav problem da se da insulin", dodaje Markovićeva.

U Srbiji oko 10 posto populacije boluje od dijabetesa, a kolaps može da se dogodi i onima koji nemaju takve zdravstvene probleme. Na pitanje kako pomoći ako se nešto tako desi, Markovićeva ističe da koga god da vidimo da mu nije dobro, ako ne znamo da pružimo prvu pomoć, da se zove Hitna pomoć.

"Činjenica jeste da ljudima kada padne nivo šećera u krvi, ako osoba koja je sa nama zna da imamo dijabetes, to može da se prepozna po načinu govora, da nismo skoncentrisani, i ako zna da prepozna hipoglikemiju - drhtavica, slabost, nemoć - dati da se popije sok ili neki slatkiš. Ako osoba komunicira, dati mu sok, šećer i vodu, kašiku meda. Sve to može da pomogne da vratimo nivo šećera u krvi", ističe Markovićeva.

Napominje da ako se ne pomogne posledice mogu da budu ozbiljne, jer može da se padne u glikemijsku komu, a imalu smo slučajeve da se osobe iz te kome nisu probudile.

"Postoji i glukagon, to je injekcija koja može da se da za prvu pomoć, ako Hitna pomoć kasni i  ako osoba ne može da jede ili pije ili je u nekom nesvesnom stanju", ukazuje Markovićeva.

Senzori nabavljani iz inostranstva 

Prema njenim rečima, senzori za dijabetes, dok nisu bili o trošku RFZO, svi koji imaju dijabetes, uglavnom tip 1, su to nabavljali iz inostranstva.

"U odnosu na senzore koji su registrovani kod nas su bili povoljniji", kaže Markovićeva.

Dodaje da postoji senzor na inskulinskoj pumpi, rezultati izlaze na pumpici. "Deca takođe koriste od iste firme senzore, s tim što imaju aplikaciju koja meri nivo šećera u krvi. Aplikacija je povezana sa brojem telefona roditelja. Ako detetu padne nivo šećera stigne mu SMS", ukazuje Markovićeva.

Senzor, dodaje, prati šećer 24 sata.

"Nama je važno da prati trendove, da li skače ili pada i da možemo da odreagujemo odmah. Ako šećer pada imamo alarm koji nas zvučno obaveštava, tako isto i za visok šećer, jer nama svaki pad i skok uništava krvne sudove i organe", kaže Markovićeva.

Poslednjih dana vlada i nestašica leka za dijabetes, pa su dijabetičari apelovali na zdrave sugrađane da ne kupuju lek i koriste ga kao - sredstvo za mršavljenje jer on to nije.

"Svaki pacijent koji je na ovoj terapiji ne može dobro da se oseća. On dolazi do terapije na jako težak način. Verujemo da su ljuti na ljude koji na neki način lek zloupotrebljavaju", navodi Markovićeva.

Na pitanj da li je rešenje da se lek isključivo daje na recept, Markovićeva navodi da je to tako sada uvedeno.

Jovana sa dijebetesom živi od treće godine

Kada je jedan ministar podelio priču o svom detetu, bolesnom od dijabetesa i rekao da se funkcije prihvatio, između ostalog, da bi pomogao i njemu i svoj drugoj deci sa ovom bolešću, na videlo je izašao samo deo problema ovih porodica.

"Ima dijabetes, bolje da se sklonim, kao, da mi ne prenese, bile su te razne priče. Naravno, uvek su me pitali drugari toga se sećam i dan danas, 'hoću li i ja da dobijem dijabetes ako budem jela previše slatkiša'", priča Jovana Đorđević.

Jovana Đorđević sa dijabetesom živi već 14 godina. Dobila ga je kada je imala tri godine.

"Meni je lakše što sam dobila sa tri godine, nego na primer da sam u ovom sad periodu puberteta i svega toga. Iskreno, ne znam kako bih sebe prihvatila ovako se osećam kao da sam se prosto srodila, iako sam dobila sa tri godine dijabetes, to je nešto prosto deo mene", kaže Jovana.

"Bio je prvo virus gripa ozbiljan i lečena je u Domu zdravlja od virusa gripa. Međutim, situacija se posle svih antibiotika pogoršavala. Dete je kopnilo, gubilo na težini. I naravno iz neznanja, mi uopšte nismo znali, pretpostavljali da dete sa tri godine može uopšte da dobije dijabetes. Prvo pitanje je bilo kao i svakog roditelja - da li je to izlečivo. Vrlo brzo smo shvatili da se sa tim živi do kraja života", ističe Srđan Đorđević, Jovanin otac.

Ozbiljniji problemi su počeli kada je krenula u predškolsko.

"Nijedna vaspitačica nije htela da preuzme na sebe odgovornost merenja šećera, davanja insulina. Na neki način je to i razumljivo, to je ipak jako velika odgovornost i mnogo ljudi to i ne zna. Posle se to nastavilo i u osnovnoj školi. Neko naše iskustvo kao roditelja, smaramo da jako puno mora da se priča, od direktorka, preko socijalne službe u samoj školi, pedagoške do samih nastavnika i profesora", ispričao je Srđan Đorđević.

Jovana je naučila sama da meri nivo šećera u krvi. I tehnologija je napredovala, pa joj pomažu ova pumpa i senzor. Jedino na šta se žali su ljudi. Kaže da nemaju razumevanja i da zapravo malo njih zna kakva je bolest dijabetes.