Akademik Krestić: Zašto slavimo Dan primirja, a živimo u stalnim sukobima

U znak sećanja - na 11. novembar 1918. godine, kada su sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom - u Srbiji i svetu sutra se obeležava Dan primirja. O značaju tog datuma za Dnevnik govori istoričar, akademik Vasilije Krestić.

U petak, 11. novembra svet obeležava godišnjicu primirja u Prvom svetskom ratu. Koliko trenutne geopolitičke okolnosti utiču na ugao posmatranja strana u tom velikom sukobu?

Zanimljiva je činjenica da je sve bilo u znaku broja 11. Jedanaestog dana u novembru, 11. mesecu u 11 sati. Teško je vući zaključke i podvlačiti paralele s ovim stanjem u kojem se nalazimo danas, toliko toga se izmenilo, toliko toga je drugačije pa je besmisleno ispitivati sličnosti i razlike između onoga što je bilo u Prvom svetskom ratu i razloga koji su doveli do Prvog svetskog rata i ovoga sada, to je pitanje toliko široko toliko pruža mogućnosti za razne kombinacije pa je besmisleno razgovorati o tome.

Među istoričarima u različitim delovima sveta razlikuju se i stavovi oko uzroka tog prvog velikog sukoba?

Ko je krivac za Prvi svetski rat, tada je to postavljeno kao značajno pitanje. Velika krivica je bačena na Srbiju zbog atentata na Franca Ferdinanda, to je bio povod, a uzroci su mnogo dublji. Mnoge zemlje učesnice, i one koje su bile na strani Centralnih sila i one koje su bile na strani sila Antante branile su se od krivice. Pogotovo je to bilo agresivno od onih koji su rat izazvali, Nemačke i Austrougarske pre svih, objavljivana je serija dokumenata da li su učestovovale u izazivanju tog rata. Srbija je sa zakašnjenjem ušla u to i objavili smo preko 40 knjiga da dokažemo da Srbija nije učestvovala u izazivanju velikog sukoba. Oni koji su bili nezadovoljni Versajskim sporazumom ili su izvukli deblji kraj i danas skidaju odgovornost. Srbija je bila umorna od Balkanskih ratova i htela je mir. I sama se trudila da spreči revolucionarnu omladinu iz BiH u atentatu koji se dogodio na Vidovdan, 1914. Danas sve strane žele da se opravdaju.

Srpski narod nije bio pošteđen nijednog velikog rata. Da li i kada bi naša burna istorija mogla da nam dozvoli da makar u regionu izgradimo dobre međusobne i međususedske odnose?

To su lepe želje. Ono što se u međuvremenu dogodilo, pokazalo je da nema mira i da nije lako doći do mira jer su posledice ne samo Prvog i Drugog svetskog rata, još više produbile taj jaz. Mnogi koji su doveli do zlodela i dalje istrajavaju na toj politici. Ne samo da je do pomirenja teško doći u bliskoj budućnosti teško je doći i do dobrosusedskih odnosa. Moja generacija to neće doživeti. Možda hoće neka druga. Sve što se događa pokazuje da skoro neće biti mira i spokojstva, da smo na takvom prostoru koji ne dozvoljava da se živi u miru kako bismo mi to želeli.

Koliko je kultura sećanja važna u tom procesu? Nedavno je Muzej žrtava genocida pokrenuo inicijativu da obilazak stratišta bude obavezan deo školskih ekskurzija, da li je to, uz ono što deca uče u školi dovoljno?

Kultura sećanja treba da bude negovana, ali je pitanje na koji način. Nije dovoljno posećivati stratišta, mnogo toga drugog se mora činiti. Moraju se osnivati memorijalni centri, obeležavati dani stradanja, udžbenici da budu napisani onako kako zasad nisu, brojniji i odgovarajući filmovi i književna dela, sve to utiče na kulturu sećanja. Umesto da to radimo, često ne radimo ništa ili radimo suportono od onoga što bi trebalo raditi.

Dodatnu opasnost predstavlja i popularna literatura koja se oslanja na istorijske događaje ali i falsifikovanje i prekrajanje istorijskih događaja. Da li su i istoričari delimično krivi za taj problem?

Kad je reč o publicistici ona na popularan način treba da približi publici objašnjenja i saznanja. Istoričari snose mnogo veću odogovornost, jer učestvuju u potezima koji nisu naučni. Istoričari su dužni da poštuju izvore. Ako to ne čine ako ne saopštavaju, zaobilaze, falsifikuju, doprinose mnogo više produbljenju problema. Istoričar mora po prirodi svog posla da bude moralan, ako njime diriguje politika onda istorija nije nauka. Imamo takve istoričare koji služe političkim potrebama.