Osamdeset godina od zločina u šumi Mašvina i Sadilovcima

U dirljivoj, ali i kritičkoj besedi sveštenik Mile Jokić podsetio je da "Srbi, više nego ikad pre u ovim prelomnim vremenima treba da čuvaju sećanje na svoje žrtve".

"Ti Srbi u NDH imali su crkvu u svakom selu i svog popa koji im je govorio da čuvaju porodicu, dom i nasleđe Svetog Save. Ti časnici stajali su uz svoj narod i kad su došle ustaše, a jedno svedočanstvo čuva sećanje na sveštenika kojeg su živog drali jer nije hteo da ostavi svoje parohijane", kaže Jokić.

U crkvi muk, ali i hor koji peva molitvu Gospodnju: Oče naš iže jesi na nebesi. Gledam kao i svi u pod i primećujem čudne crne cipele, debele čarape, narodnu nošnju. Dve žene tiho plaču i klimaju glavom na sveštenikove reči. Jedna uzdiše, a druga drži dve sveće.

Kasnije shvatam. To su članice Pevačke grupe Banija čiji nastup otvara komemoraciju. Svi su spontano ustali i u poluneverici gledali u šest sredovečnih, sitnih žena, koje su pevale- Na Kordunu grob do groba. Nisam je ranije čula, ali vidim da drugi oko mene otvaraju usta i šapatom ponavljaju reči majke iz pesme koja žali za sinom.

"Zločini kojih se danas sećamo imali su mnogo dečijih žrtava" govori nam istoričar Mile Bosnić.

"U šumi u Mašvinama ustaše su ubile 10 devojčica i 10 dečaka, okrenuli ih na leđa i spojili im ruke, zbog čega se u svedočanstvima ovaj svirep zločin opisuje kao dečje mašvinsko kolo", objašnjava Bosnić.

Zločin u selu Sadilovac, gde je zaklano i streljano skoro 600 meštana, od čega polovina dece, desio se, kaže, na prevaru.

"Ustaše su u već spaljenu seosku crkvu na prevaru, pod izgovorom popisa, doveli seljake u zidine i opkolili. Kada su čuli prve krike, shvatili su sve, al je bilo kasno. Sadilovac je ostao pust, a do 1942. je imao 800 stanovnika".

Iza retkih preživelih ostallo je svedočanstvo. Većina je, u strahu i tiho, potomcima govorila o Mašvinskoj šumi i Sadilovcima.

Ja sam danas u Busijama upoznala Milovana iz Nove Pazove, koji ima 70 godina i kome je majka pričala o ustaškom pokolju.

"Zločinci su mi na Ognjenu Mariju u crkvi Presvete Bogorodice u Sadilovcima ubili čitavu familiju s majčine strane, njih 32-oje. Ona je kao jedno od osmoro dece bila poslata kod tetke u drugo selo, gde je, kad je krenula ustaška ofanziva, da bi preživela, bila data kod Hrvata da radi kao sluga. Pukom srećom je uspela da pobegne i kasnije ode za Bosnu. Mene je rodila 13 godina kasnije", rekao je.

Milovan kaže da je kao mlađi svakog avgusta išao na Kordun u novoizgrađenu crkvu na parastos. Žao mu je što mladi ne idi, i što ih ni danas u Busijama nije došlo više.

Osvrćem se okolo i zaista vidim uglavnom stara lica..Neki sa štapom, a tek poneki u pratnji mlađeg (od 50 i više godina)...Vrućina je, nema daška vetra. Pritisli i zemlja i nebo.

"Odozgo nas vide naši",čujem one bake iz crkve.

"Da, a mi Srbi se stidljivo sećamo svojih žrtava, iako u arhivama imamo pregršt ustaških izvora, popisa, i katastarskih dokumenata", odgovara više za sebe istoričar Mile Bosnić.