Radisavljević za RTS: Svedoci saradnici opravdali postojanje u borbi protiv organizovanog kriminala

U intervjuu za RTS, Miljko Radisavljević objašnjava između ostalog u kojim se sve situacijama tužilaštvo za organizovani kriminal odlučuje da nekome dodeli stasus svedoka saradnika i da li oni mogu u potpunosti biti oslobođeni od kazne.

Mehanizam nastao u Italiji tokom obračuna tamošnjih vlasti sa sicilijanskom mafijom, Srbija primenjuje tačno dve decenije. Kakve rezultate je dao i da li se kriminalnim klanovima može stati na put bez svedoka saradnika?

Što se Italijana tiče da u pravu ste, 70-ih prošlog veka Italija se suočavala sa problemom koji se odnosi na organizovani kriminal. Prosto su bili prinuđeni da traže način kako da se sa tim problemom nose uspešnije.

I kolege, iz Italije sa kojima sam sarađivao mnogo puta kada govore o institut svedoka saradnika ili pokajnika kažu da je to jedan od elemenata njihove strategije za borbu protiv mafije.

Druga dva elementa su poseban režim izdržavanja kazne zatvora za lica koja su osuđena kao pripadnici mafije i oduzimanje imovine.

Kada govorimo o Srbiji i mi smo kao Italija pod teretom 90-ih godina u suočavanju sa ozbiljnim kriminalitetom 200 godina bili prinuđeni da 2000. godine koncipiramo pravni okvir za borbu protiv organizovanog kriminala.

Od kada je uveden, postoji dilema ko može da bude svedok saradnik?

Hoću da napomenem da nema svedoka saradnika bez sudske odluke, svih ovih 20 godina pitanje da li će neko dobiti status je zavisilo od odluke suda povodom inicijative tužioca koji je tim povodom pokretao pred sudom.

Pored tih elemenata formalnih, rekao bih da postoje suštinski materijalni elementi koji moraju da budu ispunjeni, da to lice prizna krivično delo povodom postupka koji se vodi protiv njega,  da bi to lice dobilo status okrivljenog saradnika.

I drugi element se odnosi na značaj njegovog iskaza, njegovog potencijalnog svedočenja, dakle, mora da se radi o osobi.

Iskaz u velikoj meri omogućava da se dokaže krivično delo ili da se otkrije ili da se čak ponekad spreči krivično delo iz nadežnosti Tužilaštva za organizovani kriminal i Tužilaštva za ratne zločine. 

U svetu se dešavalo i da visoko pozicionirani pripadnici organizovanih  kriminalnih grupa dobiju taj status. Pa je tako čuveni Semi Bik dobio svega pet godina zatvora za ubistvo 19 ljudi, jer je zahvaljujući njegovom svedočenju četrdesetak pripadnika tog klana dobilo višedecenijske kazne. Od čega sve zavisi dodeljivanje tog instituta?

Ovde kod nas po slovu zakona organizator kriminalne grupe može dobiti status svedoka saradnika jednako kao što lice koje je pravosudno osuđeno kao organizator kriminalne grupe, osuđen na kaznu zatvora od 40 godina ne može dobiti taj status okrivljenog.

Postoje još neke druge komponente koje nisu tako očigledne, a o kojima se itekako vode računa. One se tiču benefita koje okrivljeni može dobiti ako dobije status saradnika pravde. Kada govorimo o tim stvarima mislim pre svega na sankciju, njenu vrstu i njenu visinu.

Mnogi se odluče da ocinkare saradnike da bi sačuvali sebe, ali mogu li oni u potpunosti biti oslobođeni kazne?

Prema slovu Zakonu iz 2002. pravilo je bilo da svedok saradnik kada ispuni svoju obavezu bude oslobođen od kazne. Bilo je mnogo primedbi na takvo rešenje i 2011. godine to rešenje je korigovano. Tako da danas ostaje i dalje mogućnost da svedok saradnik bude oslobođen kazne.

Postoji mogućnost da tužilac odustane od optužbe protiv saradnika pravde onda kada on ispuni svoje obaveze koje je preuzeo po sporazumu, ali isto tako postoji mogućnost da se u sporazumu odredi vrsta i visina sankcije koja će biti izrečena okrivljenom saradniku.

Hoću da napomenem da imamo svedoke saradnike koji su osuđeni na 15, 17, godina, 4 godine.

Vi ste gotovo deceniju bili tužilac za organizovani kriminal i u tom dugom periodu bilo je više slučajeva gde se tužilaštvo oslanjalo na okrivljene saradnike. U kojim situacijama se tužilaštvo najčešće odluči da nekome dodeli status svedoka saradnika?

Pre svega moram da kažem da je jedna od najtežih odluka. Ulazak u postupak pregovaranja sa okrivljenim koji treba da dobije status svedoka saradnika. I to je jedna procesura koja zahteva prilično znanja, veštine, a rekao bih i značajnu dozu profesionalne hrabrosti.

Suočavanje s potrebom da imate svedoka saradnika u predmetu je pre svega diktirano vrednovanjem dokaznog materijala i procenom da li će biti dovoljno za pravosnažnu osuđujuću presudu.

To jeste dragocen izvor, ali je i osetljivo pitanje, jer znate da ćete morati za uzvrat da učinite benefite osobi koja je pripadnik organizovane kriminalne grupe. 

Zakon svedoke obavezuje da govore istinu, međutim može li im se verovati u potpunosti?

Onog momenta kada se neko lice kandiduje za svedoka saradnika i izrazi želju da sarađuje sa tužiocem, prvo ima obavezu da u jednom neformalnom izlaganju i pisanoj izjavi u roku od 30 dana iznese sva svoja saznanja koja ima o događajim kojima može da svedoči.

Zašto to radimo? Pre svega radimo kako bismo pružili tužiocu da proveri u kojoj meri je to kazivanje istinito i u kojoj meri se oslanjana na druge dokaze koji tužilaštvo raspolaže.

I danas se veruje da se ne bi došlo do ubica premijera Zorana Đinđića da nije bilo  saradnika svedoka Čumeta i Bagzija, pre svega, i zahvaljujući njihovim iskazima se došlo do osuđujućih presuda. Koliko takvih predmeta je bilo gde su svedoci saradnici bili ključni?

Iskustvo naše za ovih 20 godina govori da su svedoci saradnici opravdali postojanje tog instituta i podataka da je od 27 okrivljenih koliko je dobilo status svedoka saradnika samo jedan odustao od svedočenja. 

Moram da kažem da u svim predmetima gde smo imali svedoke saradnike kao izvor rezultati su bili više nego povoljni. Svaki predmet završen je osuđujućim presudama.