Humanitarac Jovan Simić: Pomaganje drugima je stvar kućnog vaspitanja

U razgovoru za "Magazin na prvom" Radio Beograda 1, Jovan Simić objašnjava da je potreba da se pomaže ljudima i čine dobra dela stvar domaćeg vaspitanja.

"To je nešto što za ceo život nosite u sebi, jedna vrsta svesti o tome kako treba da se odnosite prema ljudima koji vas okružuju", kaže Simić.

Zbog svega što nas je zadesilo poslednjih decenija više brinemo za sopstvenu egzistenciju, nema se vremena da se zastane, da se vidi da li je nekome potrebna pomoć.

Simić napominje da je sada srećna okolnost da smo više okrenuti društvenim mrežama, što je ubrzalo protok informacija, pa apeli za pomoć stižu do velikog broja ljudi. Odatle ponekad utisak da je sve više bolesne dece, a zapravo je to samo postalo vidljivije.

Zašto je ugašena organizacija 

Organizacija čiji je osnivač "Zajedno za život", bila je među najprisutnijima u javnosti. Nedavno je, na žalost, prestala sa radom.

Jovan kaže da je glavni razlog za to što je sve morao sam da radi, te da je to bilo iscrpljujuće. Reč je o vrlo osetljivim stvarima koje traže veliku preciznost i mnogo ličnih kontakata. I korona je mnoge aktivnosti usporila i onda mu se učinilo najpoštenije i najiskrenije da zastane.

Kako je sve počelo 

Želeo je da izbegne rizik da naruši poverenje koje su u njega stekli ljudi kojima je pomagao i kojima je pomoć potrebna. Poverenje je stekao tako što su njegove akcije imale rezultat i svakog trenutka se znalo gde novac ide.

Sve je počelo još 2014. godine. Tada kao student prodajom godinama skupljanih, dresova prikupio je 80.000 evra i omogućio lečenje devetogodišnje Nađe Novaković.

Najveća nagrada mu je saznanje da to dete danas živi potpuno normalan život. U pravilu, ostaje u kontaktu sa roditeljima dece kojoj je pomogao, a sa Nađinom porodicom je i kućni prijatelj.

"Kada radite ovakve stvari mnogo se emotivno potrošite i psihički oštetite. Pošto sam u Fondaciji sve sam radio, nije bilo moguće filtrirati informacije, pa je prvi udar priče o sudbini nekog deteta uvek išao na mene. Svesno sam u to ušao i morao sam da nađem način da se sa tim izborim, jer sam uvek u glavi imao viši cilj", objašnjava Simić.

Ljude nije lako animirati 

Poslednja u nizu je humanitarna utakmica za nekadašnjeg golmana Radovana Radakovića, koja je bilo nešto posebno i za njega i za brojne sportiste koji su se odazvali.

To je još jedan primer koliko je važno da se svaki put pronađe neka druga forma akcije. Ljude nije lako animirati, jer se mora osmisliti način da i oni koji pomažu dobiju nešto zauzvrat.

U Jovanovom slučaju je srećna okolnost da sport nudi širok spektar mogućnosti, bilo da je to prodaja dresova, humanitarna utakmica, sportski bazar ili penal za život.

Jovan Simić je već okrenut nekim budućim aktivnostima. Zbog korone će, verovatno mnogo toga preći u digitalnu sferu.

To će biti veliki izazov, jer neće biti te energije kao kad se ljudi okupe. Razmišlja o nečem kreativnom, novom, zanimljivom, što će ljude animirati i pokrenuti da uzmu svoj telefon u ruke i budu deo priče sa srećnim krajem.