Kako meštani užičkog kraja spremaju pečenicu za Božić

U Mršeljima kod Požege na Tucindan se rédi pečenica. Ujedno, to je prilika da se komšije druže u pripremi božićnih praznika, kako kažu, u radosti i veselju. A zbog toga zasvira i truba.

Kad se uredi, meso se peče u furuni, obavezno u zemljanoj pržulji – tradicija koju nemaju nameru da prekinu.

"Od davnina, od starina, od pradede, dede, oca, pa sve do sad se tako radi. Zastane se malo, radovi oko Božića, od Nove godine, praznuje se do po Novoj godini srpskoj 14. januara, sve se praznuje", kaže Zlatko Stanić iz Mršelja.

Za one koji žive u gradu, rešenje je nabavka mesa u pečenjarama.

Užice i Čačak su se pročuli po pečenju, zbog toga su mnogi na vreme i rezervisali meso.

"Pored užičkih mušterija dolaze nam kupci i sa Zlatibora, iz Crne Gore, Bosne. A većina njih kupuje po kilogram, dva, tri do pet. Zbog cele situacije u zemlji manja su okupljanja, ali u principu tako ide", kaže Marko Bondžulić, vlasnik pečenjare u Užicu.

U mnogim selima domaćini se odlučuju da ispeku celo prase, ali je tradicija modernizovana pa to često prepuste profesionalcima.

"Nema sad ni mrazeva. Najbolja je kad zaledi malo, pa se jede. Kad pokoruši ledić i onda jedeš, milina. Slatko", kaže Petar Stanisavljević iz Dobrinje.

Ove godine u deficitu su prasići, meso je skuplje nego prošle godine zbog potražnje. Sve je manje i profesionalnih mesara, zbog toga Slavko Aćimović tri dana uoči Božića ne stiže da spava.

"I ovo lepo vreme, dosta se ljudi vratilo gde ima, što je za pohvalu. Ljudi su se vratili da malo eto u krugu porodice te božićne praznike proslave", kaže Slavko Aćimović, mesar iz Mađera.

I pandemija je doprinela da dedovina ponovo bude mesto porodičnog okupljanja. Tako će se čuvati imovina, a tradicija božićnih običaja prenositi i budućim generacijama.