Restitucija nedovršen posao u mnogim zemljama regiona – koja je zemlja vratila najviše imovine

Slučaj poljske diplomatske porodice Gavronjski iz 2011. i države Srbije oko jedne vile u Varšavi primer je dobre restitucije. Vila, nacionalizovana posle Drugog svetskog rata, najpre je bila jugoslovenska, a zatim srpska ambasada u Varšavi. Poljski sud vratio je imovinu Gavronjskima, ali je Srbija dugo oklevala da se iseli, jer je porodica zahtevala da joj se retroaktivno plati zakupnina.

Slični sporovi vođeni su u svim bivšim republikama nekadašnje Jugoslavije. Slovenija, kao najbolji primer, prva je krenula u restituciju i 1991. usvojila Zakon o denacionalizaciji. Taj proces je gotovo u potpunosti okončala. Ne i za sve crkve i porodicu Karađorđević.

"Zakon je dao prednost restituciji u naravi, u prirodi, ali pod određenim uvjetima, ako je na primer bio vlasnik neko drugi, tu je postao kao privatno lice vlasnik, onda se dala odšteta. Bila je u obliku bonova, obveznica koje su dospele 2016. na naplatu", kaže Edo Pirkmajer, državni sekretar za restituciju u Sloveniji od 1998. do 2003. godine.

Hrvatskoj je rešeno oko 60 odsto slučajeva. Zakon o naknadi imovine donet je 1996. godine.

"Veliki broj postupaka još uvek traje, ima i broj onih koji su okončani i to na način da je vraćana imovina, dakle ona imovina koja nije privedena svrsi, i ona koja je privedena tada se vraćalo u novcu", ističe Vesna Vučetić, advokatica u Hrvatskoj.

Sva ta iskustva bila su dragocena Srbiji koja je sa 20 godina zakašnjenja, u odnosu na recimo Sloveniju, donela Zakon o restituciji 2011. godine.

"Ovo što već sada znamo je da Srbija ima najveći obim vraćanja i najmanji obim ograničenja u odnosu na sve zemlje. U Severnoj Makedoniji strancima je zabranjeno da učestvuju u procesu restitucije – stranci su i svi građani bivše Jugoslavije. U Hrvatskoj je zabranjeno vraćanje poljoprivrednog zemljišta", navodi Strahinja Sekulić iz Agencije za restituciju.

Pravo na imovinu je unutrašnje pitanje države članice prema nekada Rimskom, sada Lisabonskom ugovoru. Zato su imovinska prava suverena pitanja svake države članice EU. To znači da restitucija nije uslov za ulazak u EU, ali je njeno rešavanje dokaz poštovanja elementarnih ljudskih prava.