Halijard – kako je američki oficir Srbiju podsetio na srpsku hrabrost

Podsetimo, oko 500 savezničkih pilota koji su pali u ovoj oblasti Srbije uspešno su, bez žrtava, prebačenu i italijsnaku luku Bari. Operacijom je rukovodila Jugoslovenska vojska u otadžbini uz ogromnu pomoć meštana ovog kraja.

Za to što misija Halijard dobija na važnosti, pre svega je zaslužan Džon Kapelo, potpukovnik vazduhoplovstva u penziji. O tome je govorio za RTS.

Vratimo se malo kroz vreme, sećam se našeg razgovora od pre par godina. Tada ste mi rekli da o ovoj priči ni sami niste dovoljno znali do 2007. kada ste došli u Srbiju.

Da, došao sam 2007. kao vojni ataše pri američkoj ambasadi. Kao američki pilot, mnogo sam znao o misijama, onima iz Italije, kada su saveznički bombarderi išli da bombarduju naftna polja u mestu Ploešti u Rumuniji. To sam razumeo i to je bio deo mog nasleđa , kao američkog pilota. Ali nisam znao koliko je aviona oštećeno i uništeno, i da su posade završile u tom kraju Srbije. Kad sam saznao za taj deo priče, bio sam odlučan da saznam još više. Onda sam prvi put otputovao u Pranjane, 2007.

I šta se desilo kada ste tamo stigli?

Pa, duga je to priča... Ali, važno je da sam mislio - idemo tamo, da vidimo polje gde su avioni sletali kako bi spasili pilote. Srešćemo jednog, možda dvojicu meštana, popićemo rakiju, jer to se radi kad odeš na selo. Ali kada sam stigao, tamo je čekalo 40 ili 50 meštana, na poljani, sa američkom i srpskom zastavom. Tada sam shvatio koliko je priča važna. I koliko je bitno da ja pomognem da se ispriča i da se ljudi sa njom upoznaju. Od tog momenta sam bio posvećen da to uradim.

I kako biste opisali ovih 13 godina, šta se događalo do ovog trenutka, kada o misiji više znamo?

Naporno smo radili od početka. Dok sam bio diplomata pri ambasadi, uspeli smo nešto da uradimo. Tadašnji ambasador Kameron Manter, bio je vrlo aktivan kao i ja, da priču prenese. Dobili smo neke fondove i ja sam obilazio Srbiju u uniformi kako bih pričao o važnosti ove misije u školama, kulturnim centrima. Tokom godina smo pokušavali da podignemo obeležja, uradimo ponešto. Imali smo sreće 2009. kada smo dobili mogućnost da se uz podršku Stejt dipartmenta, vratimo u SAD i intervjuišemo neke od spasenih pilota. To je bilo izuzetno važno. Emocije koje su imali....

Šta su vam tada rekli? Verovatno ste bili prva osoba koja ih za to pita posle mnogo vremena.

Neki od njih su od početka bili posvećeni , kad su se vratili hteli su da ispričaju priču. Kao što znate, bilo je to geopolitičko pitanje, priča koja je godinama potiskivana, neispričana, nepopularna. Ali u svakoj narednoj deceniji, ovi piloti su pokušavali da priču ispričaju, da je proguraju do Kongresa, do predsednika. Uspevali su da naprave neki napredak, ali bi na kraju bili skrajnuti. Imali smo sreće da upoznamo oficire vojne obaveštajne službe OSS, Džordža Vojnovića i Artura Džibilijana koji su pomogli da se misija isplanira i izvrši. Kao i neke od pilota koji su oboreni. Svaki od njih je imao sopstvenu, emotivnu priču o tome kako je bilo, kako su se prema njima ponašali, o žrtvi koju su meštani podneli i prijateljstvu.

Možete li da nam ispričate neka od sećanja koja su vam bila najzanimljivija?

Neka se zaista izdvajaju. Na primer Čarli Dejvis... Ali prvo da vam ispričam za Čarlsa Vilsona. Iskočio je iz aviona, i možete da zamislite kakvo je to iskustvo, iskačete iz aviona kojim upravljate i sledećeg trenutka lebdite u vazduhu, ne znate gde ćete se prizemljiti. Kako se približavao zemlji, video je ljude koji trče ka njemu. Nije znao jesu li u pitanju prijatelji. Pao je na zemlju, bio je izubijan, i onda je video krupne muškarce , neki su imali duge brade, kako mu prilaze. Nije znao šta da očekuje. Kada su ga videli, povikali su :Amerikanci! Dali su mu nešto što je mislio da je voda. Pomislio je, super, popiću malo vode, i uzeo veliki gutljaj. Bila je to rakija. Tu priču je stalno prepričavao.

Ćerka Džordža Vujnovića je proteklih godina takođe bila u Pranjanima, rekla je da piloti nisu znali šta da očekuju jer je u tom trenutku Čerčil već okrenuo leđa ravnogorcima i okrenuo se partizanima.

Bio je to kompleksan period. Ako čitate dnevnike Nika Lalića ili priče Džordža Musulina, a obojica su bila oficiri službe OSS, koji su radili sa generalom Mihalilovićem, oni pričaju drugačiju priču. Mnogi piloti, a to se vidi u izveštajima, nisu bili sigurni šta da očekuju jer kada su brifovani pre poletanja, nekima su rekli da su snage Jugoslovenske vojske u otadžbini možda neće biti na njihovoj strani. A desilo se upravo suprotno. Bilo je to složeno vreme. Dok su Mihajlovićeve snage podržavale američke vojnike, tako što su ih nalazili i štitili, imali smo tu tranziciju kod saveznika, koji tada snabdevaju partizane. Jer Čerčil je proračunao da su oni više činili za ratne napore.

Rekli ste, piloti koji su se vratili pokušavali su da priču podignu na viši nivo u Americi. U stvari, nisu uspeli?

Video sam tone dokumenata. Piloti koji su se vratili u SAD su osnovali organizaciju kako bi rehabilitovali ime generala Mihailovića i ispričali priču. Svake godine, svake decenije, pokušavali su da pišu svojim kongresmenima, da podignu svest , i svaki put su pomalo napredovali. Video sam pismo Ronalda Regana kojim se to uzima u obzir, ali je opet inicijativa splasnula. Iz geopolitičkih razloga. SAD su bile u hladnom ratu, zapad portiv istoka, protiv SSSR-a. Jugoslavija je imala interesantnu i važnu ulogu kao nesvrstana zemlja. U geopolitičkom smislu obe strane , Amerika posebno, nisu želele da izazivaju Tita pokretanjem ovih pitanja. Šteta, jer nije to samo istorijski događaj, i to sam shvatio u razgovoru sa pilotima. Važna je činjenica da su Srbi toliko učinili i da su se toliko žrtvovali. Vi kao Srpkinja znate, Nemci su bili brutalni, za jednog ranjenog Nemca, pedesetoro Srba bi bilo pobijeno. Ili za ubijenog, stotinu.

General Mihailović je posthumno odlikovan u Americi...

Da, 1946. Predsednik Truman je odmah odao poštovanje onome što su učinili general Mihajlović i njegovi vojnici u podršci Amerikancima tokom spasavanja više od 500 pilota.

Čuli ste za planirani film i TV seriju?

Jesam

Jeste li upoznali reditelja, Radoša Bajića?

Jesam. Njega i njegovog sina. Lepo smo se ispričali o tome kako bi želeli da urade taj projekat, i pomoći ćemo koliko možemo.

On je nedavno rekao u intervjuu, da ne želi da to bude crno-bela slika, ni leva ni desna i da će se, ko god to očekuje, grdno razočarati.

To je istina. Nema tu jasnih nijansi, bila je to teška situcija tokom rata. Ako mu to uspe, to će biti sjajno.

Na čelu ste Fondacije misije Halijard od 2014. Konačno, kraj Pranjana počinju radovi za memorijalni centar i pravi aerodrom? To će biti funkcionano?

Jeste, bukvalno su juče počeli da kopaju. I biće to funkcionalan sportski aerodorm na tačnoj lokaciji gde je operacija izvedena pre 76 godina. Na tom mestu su sada spomenici, tako je od kada smo došao ovde. Ali imali smo sreće da dobijemo podršku kancelarije predsednika i Vlade da razvijemo memorijalni kompleks, uz samu pistu. Jedinstveno.

Misiju obično zovu najuspešnijom spasilačkom mislijom u Drugom svetskom ratu. Neki kažu čak u istoriji ratovanja, da li je to preterivanje?

Ne previše. Možda bi istoričari mogli da ukažu i na nešto drugo. Ja nisam našao takvu uspešnu spasilačku misiju izvedenu iza neprijateljskih redova.

Bez žrtava među pilotima...

Da, niko nije ni znao da se uopšte dešava. Bez žrtava.

Znate puno ljudi u Pranjanima danas, to su vaši prijatelji. Šta kažu?

Juče sam bio tamo da vidim početak radova. Ne preterujem kad kažem da su veoma srećni zbog toga gde smo danas. Nisu ovo očekivali, a nisam ni ja.

Ako možemo da izaberemo jednu dobru vezu između dve zemlje, Srbije i Amerike, čiji odnosi nisu uvek bili savršeni, da li je to ta veza?

Ja u to verujem. Ovakvi su bili pravi odnosi Amerike i Srbije. Često odnose gledamo kroz prizmu devedesetih, sa obe strane. Rekao bih da je to preterivanje. Kad pogledate ovu saradnju, to pokazuje kakvi su nam odnosi ili kakvi treba da budu.

Uz ovo, mislite i na druga mesta u Srbji, druga obeležja, veze...

Ima još mnogo priča koje odslikavaju tu blisku vezu. Prvi svetski rat je primer. Svi Srbi znaju da se tokom rata hiljade Amerikanaca srpskog porekla vratilo da se bori za Srbiju. Posle rata, kralj je onima koji su želeli da ostanu dao zemlju. Ima mnogo sela u Vojvodini koja su osnovali dobrovoljci. Ove godine je stogodišnjica osnivanja sela Banatsko Višnjićevo i proslavićemo je sa njima na jesen.