Sami u svetu odraslih

Kada ih je posle očeve smrti 2000. godine napustila i majka, braća Radmilo, Milos i Nikola iz Tometinog Polja podno Divčibara, školuju se, zarađuju i kroz život idu gotovo sami.

Umesto da odu u dom gde ih je smestio požeški Centar za socijalni rad, tada jedanaestogodišnji Radmilo, uz starateljstvo strica, ostaje na selu i preuzima brigu o braći i domaćinstvu.

Za danas devetnaestogodišnjeg Radmila, detinjstvo je završeno pre osam godina, kada je ostavši bez roditelja, u svet odraslih krenuo sam.

"Od tada ", kaže Radmilo, "sve radim sam, sve što treba oko kuće, jer moram brata da školujem i kuću da izdržavam".

Trošnu i zemljotresom oštećenu kuću, dvojica Stojanovića uz pomoć požeških privrednika i komsija, zamenili su novom, svojim rukama sagrađenom.

"Kuću su sagradili uz moju minimalnu pomoć a i sve što im je neko pomogao, oni su vratili", kaže stric Mladen Stojanović.

Mada je kod kuće svakog vikenda posle škole, šesnaestogodišnji Nikola o kome brine tetka od krajem leta, zadužen je pre svega za kućne poslove.

"Sve sam naučio, kaže Nikola, jer nije imao ko drugi. Malo su mi pomagale tetka i strina i ja sada sve spremam sam".

U njihovoj kući nema radija, TV-a, mobilnih i kompjutera, ali to nije prioritet i za razliku od većine vršnjaka, Nikola ima drugačije planove.

"Moram da uradim kupatilo, izolaciju, da kuća bude toplija i traktor da popravim ako budem mogao da se izborim", kaže Radmilo.

Uz ovakve planove, za koje novca niodkuda, školovanje brata je najvažnije, dodaje Radmilo i kaže da će mu pomoći ako odluči da nastavi školovanje.

U suprotnom, Nikola će potražiti posao, a onda, kažu, sve će biti drugačije i u dvoje mnogo lakše.