Kako je propala propast sveta

Godina 2020. je stigla, a svet nije propao. Ali Srpska nova godina tek dolazi, pa šanse za liminalno iskustvo još postoje. Ako stvar i tu propadne, tu je skori, misteriozno simetrični datum 20200202, drugi februar ove godine, koji sigurno nešto znači u kalendaru starih Maja.

Poslednji sud, globalno nuklearno uništenje, prirodna kataklizma, nestanak atmosfere, eksplozija Sunca – sve je to do sada najavljivano, ali se, osim vremenski i teritorijalno ograničeno, nije ostvarilo.

A upozorenja je bilo napretek. Inflatorno su se umnožavala u tri, ako se uračuna i stari Egipat, četiri milenijuma civilizacije. Biblijske objave, religiozni mitovi, sekte, stari i moderni proroci, holivudski horor-filmovi, uvek su najavljivali kraj - i uvek propali. U poređenju sa tim svevremenskim paketom odloženog kraja, kakve šanse na uspeh ima jedna pozorišna predstava?

Kao što je do sada propala propast sveta, tako je propao "Burgov" najskuplji, najambiciozniji, najkompleksniji, tehnički najzahtevniji projekt protekle godine.

Pored reditelja Kaja Fogesa i kompozitora Pola Volfiša, koautori predstave su Jovan s Patmosa, prorok Jezekilj, Eshil, Fridrih Niče, Stiven Benon, Viktor Igo, Valter Benjamin i Bob Fos, svi estetski provučeni kroz optiku francuske filmske melodrame, zombi-horora i istrenirano trezvenog stava evropskih kultura prema kraju sveta.

Jasno, puno babica. Da nije bio pretrpan, kraj sveta bi bio izvrstan.

Jovan: Ko od mača, ko od gladi, ko od zveri 

Vrlo pojednostavljeno, "Dies Ire" ima tri toka radnje. U prvom se jedan avion ruši na ono što na bini izgleda kao motel u američkoj provinciji negde sredinom prošlog veka. Ruši se polako, milimetar u minuti, što se prati na kulisama u pozadini. Počevši od najave "poštovani putnici, this is your captain speaking" ta narativna linija neverovatno liči na "Sav taj džez" Boba Fosa, kad plesni ansambl igra posadu aviona i objavljuje "vodili smo vas svuda, doveli nikuda."

Drugu liniju radnje je najbolje objasniti kao francusku melodramu u stilu "Jedan čovek, jedna žena" (Klod Leluš, 1966). Po elegičnoj atmosferi, ne po radnji.

Jedan par, igraju ga dva para, sreće se kao mlad, pa kao star. Povremeno je ona stara on mlad i obrnuto, ili je ona mrtva, on živ i obrnuto; onda su oboje mrtvi pa oživeli; paralelno imaju mnogo seksa koji se u krupnom planu vidi na ekranima. Usput, seks je bio pravi, treći par je bio unajmljen van ansambla da životno predstavi taj tantrički momenat – avionsku katastrofu u pozadini i koitus u prvom planu, oba u usporenoj ekspoziciji.

Treća linija je Apokalipsa. Autori su kao glavni literarni oslonac uzeli Knjigu proroka Jezekilja i Otkrovenje Jovanovo. Knjige su slične, koriste istu tehniku (vizije), motivi se ponavljaju, prva je starozavetna, druga novozavetna apokalipsa. Polazi se od istog momenta, Božjeg besa i kazne nad nevernim, prevrtljivim, poročnim narodom.

Sad počinju komplikacije. Jezekilj i Jovan su na sceni "Burga" ujedinjeni pod kapom srednjovekovne liturgijske službe za mrtve, Dies ire, Dana božjeg besa/Poslednjeg suda. U popularnoj kulturi se ta himna sreće, na primer, u filmu "Amadeus" Miloša Formana (1984): Mocart, na samrtnoj postelji, diktira Rekvijem Salijeriju i sa horom u ofu peva "connfutatis maledictis... voca me cum benedictis" (baci grešnike u pakao... mene pozovi među spašene).

Kao da su dve Apokalipse i jedan Strašni sud malo, u tu smesu su još ubačeni citati iz Igoovog romana "Pregalnici mora", Benjaminovog eseja o Anđelu istorije, Eshilovih "Orestija", zatim stihovi iz starijeg hita Kerol King "I feel the earth move under my feet...", kao i delovi Ničeovog Zaratustre, zasoljeni citatima konzervativnog proroka Stiva Benona, bivšeg Trampovog spin-doktora.

Naravno, i Greta Tunberg (Jana Ermilova), s kikicama na stepenicama, dok Beli anđeo (Elma Stefania Augustsdotir) grmi Jezekilja u muzičkom krešendu "...i tako ćeš znati da sam ja Bog!".

I tu je veliki problem sa "Burgovim" krajem sveta – konfuzija. Naravno, konfuzija se očekuje na kraju sveta, ali kad se igra na sceni, onda se traži jasna emocija sa malo reči. Ko tu koga, osim onog nedvosmislenog akta na ekranu...?

Metafora s avionom je jasna, ruši se civilizacija. Jasan je i ljubavni par koji asinhrono putuje kroz vreme, nekad napred nekad nazad – ljudi se sećaju kad su oni i njihovi voljeni bili mladi ili projiciraju kad će biti stari.

Sa gomilom literarnih referenci, bačenih pred gledaoce bez ikakve hijerarhije, uništena je svaka koherentnost istorijskog, mitološkog i poetskog dispozitiva propasti sveta.

Kakva kazna, kakav sadizam prema svima koji vole da odgledaju dobro izrežiranu pop-kulturnu propast sveta, da kažu, još jednom se izvukosmo, sad srećno u novu godinu!

Paruzija se odlaže, nazovite za rezervni termin

Postojala su dakle tri zahtevna literarna okvira – Jezekiljeva Apokalipsa, Jovanova Apokalisa, himna Dies ire – od kojih je svaki, primenjen ekskluzivno, mogao da gledaocima poremeti psihološki stereotip mirnog Božića i srećne Nove godine.

Da su avion i ljubavni par kao fiksni motivi zarotirani samo u znaku Jezekilja, već bi to bilo više nego dovoljno za dobru predstavu.

Jezekilj kratko, najkraće: Posle osvajanja Jerusalima početkom šestog veka pre Hrista, vavilonski kralj Nabukodonosor je kući, to su danas Irak i Bagdad, poveo Jevreje kao robove, među njima i sveštenika Jezekilja. Istorija će posle reći da je to bila samo mala grupa Jevreja, da to i nije bilo ropstvo, ali ovde se ne radi ni o istoriji, ni o autorstvu teksta, već o religioznoj percepciji.

"Petog dana četvrtog meseca tridesete godine, kad sam živeo među prognanima na reci Kebar, otvorilo se nebo", počinje Jezekilj svoj izveštaj. On ima viziju vatrene oluje koja nosi "četiri stvorenja, svako sa četiri lica i četiri krila, koji se kreću u pravcu jednog od svojih lica – ljudsko napred, lavlje desno, lice bika nalevo, orla unatrag."

"Onda sam čuo da neko govori", kaže Jezekilj, u strahu da uopšte podigne pogled prema Bogu Ocu dok mu daje poruku da je prenese narodu okorelom u porocima: "Rasteraću ih po čitavom svetu, provešću ih kroz kroz mač, glad i kugu... i onda će znati da sam ja Bog!" (Jezekilj 12: 15-16).

Malo li je strave za predstavu od dva i po sata?

Ili, avion i ljubavni par su mogli biti zarotirani samo kroz Jovanovu Apokalipsu.

Jovan iz Otkrovenja, kratko, najkraće: Jovan, ne Krstitelj, ne pisac jevanđelja, ne apostol, verovatno neko iz njegovog kruga, sedi na Patmosu u zvezdanoj antičkoj noći i ima viziju. Vidi kraljevski tron na nebesima koji osvetljava sedam baklji i čuvaju četiri stvorenja, "puna očiju koja gledaju napred i nazad" – opet lav, bik, orao i čovek/anđeo, sada kao simboli četiri jevanđelista (Otk. 4:6).

U podnožju trona Jagnje (Isus) otvara svitak zapečaćen sedam puta. Kad slomi prvi pečat, pojavi se konjanik na belom konju; posle drugog, vatreno riđi konj s konjanikom pod mačem "poslan da svetu uzme mir"; posle trećeg, crni konjanik s vagom (Glad); posle četvrtog, konjanik na pepelno sivom konju (Smrt); na peti pečat mrtvi izlaze iz grobova i počinje Poslednji sud; šesti pečat donosi zemljotres, crno Sunce, krvavi Mesec i ruši zvezde sa neba.

Svet leži u ruševinama i pepelu već posle šestog pečata. Kad se polomi sedmi, pola sata vlada tišina, i tek onda počinje prava propast – sedam anđela trubi, iza svake od sedam truba padaju poslednje kulise civilizacije.

Malo li je strave za predstavu od pola sata?

Ili, avion i ljubavni par su mogli da deluju kao scenski motiv unutar literarnog okvira himne Dies ire. 

Dies ire, kratko najkraće: Strašni sud, Poslednji sud, Peti pečat iz Jovanove Apokalipse. Himna je totalno rašivena, i onda na preskakanje sastavljena, tako da je ostao samo kratki dajdžest: "Dan besa, dan greha; o užasa kad Sudija pita, proverava i tuži; glasno zvoni truba, dok se Smrt i Život u strahu savijaju pred mrtvima što ustaju, da Svevišnjem polože račune. Niko neće pobeći kazni!"

Ali čak i to što je na sceni ostalo od Petog pečata, malo li je strave za predstavu od dva ipo sata?

Čak i da su se avion i ljubavni par pojavili unutar četvrtog, sporednog knjževnog okvira i samo njega, predstava bi bljesnula: monolog Kasandre iz Eshilovih "Orestija".

Kasandra kratko najkraće: Kasandra, ćerka trojanskog kralja Prijama je od olimpijskog boga Apolona dobila na poklon sposobnost predviđanja budućnosti. Ali to je bio poklon zaljubljenog muškarca ženi koja ga ne voli. Kad ga Kasandra odbije, Apolon je za osvetu kazni tako da vidi budućnost, ali da joj niko ne veruje. Nešto kao antička Greta Tunberg. Kasandra naravno vidi i vlastitu smrt, ali svejedno hrabro ulazi u kuću gde će je (Klitemnestra) zaklati, odnosno u avion koji će se srušiti.

Tema Kasandre danas znači, zakoračiti u propast otvorenih očiju. Milorad Pavić bi rekao, idi u pravcu u kome ti raste strah.

Dan besa publike 

Kao celovito umetničko delo, od "Burgovog" Dies ire zastaje dah. To je tip predstava kakve je nekad radio Ljubiša Ristić, odnosno kakve bi radio da je imao taj komotni finansijski okvir što ga uživa glavno austrijsko pozorište. Pred gledaocima se odvija tehnički nadmoćan pogon civilizacije straha, raskošna scenska ilustracija teze sociologa Ulriha Beka o "društvu rizika" (Risikogesellschaft).

Pokretna bina (Daniel Rozkamp) je umetničko delo za sebe, glumački ansambl i video-instalacije su sinhronizovani na sekundu, muzika u stilu Filipa Glasa se zaista čuje kao da to Bog u besu čisti nebo i zemlju. Sve skupa slika i prilika šta pozorišna umetnost, u Beču, Beogradu ili Berlinu zna i može kad pare nisu problem.

Ipak, u kulturnim pregledima godine, "Dies ire" je proglašen za najveću pozorišnu katastrofu protekle godine. Iza toga stoje dobri razlozi, barem onoliko koliko i inat pozorišne kritike i iziritiranost publike.

Kritika: mrzi me da čitam, daj mi tekst koji razumem. Publika: udri po nama, ali daj jednu propast po predstavi.

Dve su teorije o tome zašto je propala propast sveta, a obe nadilaze značenje pozorišne scene na kojoj se ona materijalizovala. Obe se direktno odnose na aktuelni momenat evropskog pozorišta u celini, obe ciljaju na to da unesu svež vazduh u zamrznuti civilizacijski konflikt o kraju sveta.

Prva teorija: Namerna iritacija. Martin Kušej, novi intendant "Burga", namerno provocira bečku publiku time što stvara nejestive i nesvarljive predstave. "Bahantkinje" (Euripid) su mu u septembru prošle relativno loše, sa Klajstovom "Hermanovom bitkom" je iznervirao kritiku i gledaoce, sad je sa "Božjim besom" pustio Kaja Fogesa da mu definitivno istera publiku iz pozorišta.

Beogradski reditelj Miloš Lolić je to isto napravio nedavno na sceni bečkog Narodnog pozorišta sa predstavom "Konje ubijaju, zar ne" – namerno je iritirao i provocirao pozorišnu kritiku. 

Kako su Kušej, Foges i Lolić izvrsni reditelji, oni ne mogu da budu loši slučajno, samo namerno.

Kušej je Slovenac, poštovalac Handkeovog principa "psovanja publike" ("Psovanje publike" iz 1966. je prvi dramski tekst Petera Handkea). Uz to ga nedvosmisleno iritira "Burgov" istorijski identitet hrama nacionalne (nemačke) kulture, pa se dao u bučnu demontažu. Nije nevažno ni da je ranije isteran iz "Burga", pa se sad vratio kao osvetnik autorizovan direktno od države.

Da se Foges, uz Kušejevu asistenciju, odlučio za bilo koji, ali samo jedan od tri gore pomenuta literarna predloška, svet bi uspešno propao u pozorištu. Umesto toga, reditelj ih je sve nabacao na gomilu i promešao kao pet špilova karata zajedno.

Jezekilj: Bog me je preneo u Dolinu kostiju

Druga teorija: Današnje pozorište odbija da bude iluzija i po iritantnosti se približava stvarnosti. Burgov "Dies ire" nije toliko pozorišna predstava o propasti sveta, koliko propast sveta glavom i bradom. Nije metafora propasti već fizički otisak propasti, a tu onda prestaju da važe zakoni logike i razumljivosti.

U takvoj interpretaciji, "Dies ire" bi bio novi, progresivni tip pozorišta, koji će još više smanjiti distancu između stvarnosti i iluzije, ispsovati publiku na mrtvo ime i kazniti je za svaki nevini pokušaj uživanja u scenskoj umetnosti. 

Pozorište mora da boli! To je progres, to je ona oluja koja ruši civilizacije, kako Valter Benjamin opisuje Anđela istorije.

Samo, ko će ići u takvo pozorište, kupovati karte, cikluse i lože, koliko dugo će države finansirati transformaciju pozorišne iluzije u brutalnu stvarnost, kad sale ostanu prazne posle premijere? To je ona finansijska oluja koja ruši eksperimente u pozorištima.

Za takav slučaj, autori predstave su sebi ostavili odstupnicu. Pred kraj se citira deo iz Jezekilja o Dolini kostiju (Jez. 37: 1-14), kad na kostima ponovo rastu meso, žile, organi, koža, kad se u mrtvo tkivo vraća život.

Kraj se ipak odlaže. I onda sve ispočetka.