Hrana bačena za godinu – moguć obrok gladnima za tri godine

Postoji nepisano pravilo-što je bogatije društvo to je i veće bacanje hrane. Samo na godišnjem nivou Amerika baci oko 222 miliona tona hrane kojom bi mogle da se prehrane sve subsaharske države Afrike. Iako nijedan čovek na svetu ne mora da bude gladan, zbog toga što trećina hrane završi na deponijama, svaki deseti nema šta da jede, podaci su UN. Koliko često u Srbiji hrana završi u kontejneru, pitali smo Beograđane.

Jedna sugrađanka rekla nam je da hranu baca, jer ne voli da jede duže od dva dana isto, dok druga kaže da kao i svi ostali odlaže hranu u kontejner.

A odlaže se najčešće meso, sirevi, hleb, voće i povrće. Zapravo, ono što je uglavnom na trpezi u jednom domaćinstvu.

"Bacamo 35 kilograma hrane po glavi stanovnika bez obzira na uzrast. To znači da je gotovo sto grama hrane po osobi, što možda ne zvuči toliko alarmantna cifra, ali kada pogledamo da je to na godišnjem nivou 247 000 tona hrane ili kako smo mi opisali u istraživanju; kada bismo napunili dostavne kamione sa hranom koja se baci to bi bila kolona od Subotice do Kragujevca", kaže Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine.

U Subotici, Kragujevcu, ali i ostalim gradovima, kada krenu u kupovinu potrošači se slično ponašaju, kažu u udruženju koje štiti njihove interese.

"Potrošači najčešće greše tako što odlaze u hipermarkete i smatraju da će tu bolje proći, jer su cene na akcijama i objektivno su niže nego u prodavnicama u okruženju njihovih kuća i stanova. Tu prave grešku, jer umesto da kupe tačnu količinu hrane po spisku, oni se zanesu u toj kupovini i onda kupuju i ono što im treba i ono što im ne treba", kaže Denis Perinčić iz Republičke unije potrošača.

Kupovina na komad 

Sa druge strane u manjim mestima, iako se češće ide u kupovinu, kupovina na komad nije dobrodošla.

"Danas kupovina jedne-dve voćke ili par krompira i tako dalje predstavlja u našim sredinama dokaz siromaštva i to ljudi izbegavaju da priznaju i prihvate", navodi Perinčić.

Sa tim je saglasna i Ivana Ćirković, koja je kao ambasador hrane deo inicijative kuvara Džejmija Olivera, a brine se između ostalog o tome kako da se bacanje hrane svede na minimum.

"Tu je i ono šta će svet da kaže ako kupim malo mora da mi nešto fali, ja sam siromašan. Navike treba menjati, prosto kupovati onoliko koliko vam treba. To sa sobom povlači da su češći odlasci u kupovinu, ali prosto, ako kupujemo onoliko koliko nam treba i pridržavamo se tog nekog spiska samim tim smanjujemo rizik i šansu da se namirnice pokvare i bace", ističe Fud revolušn ambasador Ivana Ćirković.

Rokovi trajanja namirnica

Osim spiska, reklo bi se potrebne su i knjige, jer neobaveštenost kupaca jeste jedan od problema. Banalan primer jeste to što pojedini ne razlikuju rokove trajanja.

"Postoje dva roka. "Upotrebiti do" i "najbolje upotrebiti do". Kada govorimo o namirnicama "upotrebiti do", to je nedvosmisleno, to je lako kvarljiva roba i to se zna do tog roka treba upotrebiti.

"Najbolje upotrebiti do" su sve one namirnice koje su optimalnog ukusa i svežine do tog datuma, ali se mogu koristiti i po isteku, neke dve do tri nedelje, neke čak i do mesec dana kada govorimo o namirnicama koje se zamrzavaju", objašnjava Ćirković.

Osim domaćinstava, hranu bacaju i restorani, marketi. U Srbiji ne postoji zakon koji bi to regulisao, dok su na primer u Francuskoj restorani i prodavnice sklopili ugovor sa državom da se neiskorišćena hrana prosleđuje ugroženima. Kod nas je to tek deo sporadičnih inicijativa.

Istina je da neracionalno trošimo hranu, kao što je tačno da nekontrolisano kupujemo. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da na primer četvoročlana porodica na godišnjem nivou u kantu baci 140 kilograma hrane u vrednosti od četrdeset hiljada dinara.