Silovane žene ćute, dokazivanje zločina i boli i košta

Modrice ne samo da bole, nego i koštaju. Žrtve silovanja neretko da bi dokazale povrede i kroz šta su prošle sate provedu u policijskim stanicama i ambulantama. Međutim, neke od njih, moraju i da to plate, kažu u Autonomnom ženskom centru.

"Pregled tela se ne radi, sad ako bi žrtva htela da joj lekar sudske medicine uradi taj pregled tela, a to nije naloženo, traženo od strane tužilaštva, ona će morati da ode sama u sudsku medicinu i da sama snosi trošak tog pregleda i to košta", objašnjava Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

U Udruženju tužilaca tvrde da takvi slučajevi ne bi smeli da se događaju, jer posebni timovi u policiji prikupljaju dokaze po nalogu tužilaštva. Dodaju i da traže više od ginekološkog pregleda i uzimanja briseva.

"Ja moram da priznam da meni takva situacija nije poznata i u praksi ne bi trebalo da se dešava. Onog momenta kada državni organi, tu mislim na tužilaštvo i policiju saznaju da je, oštećeni, oštećena, žrtva prijavila krivično delo tog momenta prestaje bilo kakva obaveza žrtve da se bavi prikupljanjem dokaza", navodi Lidija Komlen Nikolić iz Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije.

Ipak, žrtve koje hoće da prikupe dokaze, platiće specijalistički pregled bez dodatnih analiza oko 6.000 dinara. U Institutu za sudsku medicinu pojašnjavaju da iako je praksa ranije bila da se svi pregledi obave u njihovoj ambulantu i na jednom mestu, to kažu više nije čest slučaj.

"Pregled celog tela i tih povreda na telu koje mi stručno zovemo ekstergenitalnim, upravo taj deo pregleda se često ne izvršava, jer se ne zna ko taj deo pregleda treba da izvrši. Danas je zaista mislim nedozvoljiva situacija da nemamo sistem i nemamo način na koji te žrtve treba da pregledamo", objašnjava Slobodan Savić iz Instituta za sudsku medicinu.

U policiji objašnjavaju da se sistem za prikupljanje dokaza prilagođava žrtvi.

"Pregledi se obavljaju u zavisnosti od pola i godina žrtve na Institutu za ginekologiju u Beogradu i na Institutu za majku i dete, a ako se radi o muškarcima, a imamo često takve slučajeve, onda se žrtva najčešće vode u Urgentni centar. Prisustna su dva ili tri lekara koji konstatuju povrede i oni sačinjavaju izveštaj, koji se dostavlja tužiocu koji će voditi tužilačku istragu", navodi Siniša Tomić, šef odseka za suzbijanje seksualnih delikta za područje Grada Beograda.

Koliko je slučajeva prošlo nekažnjeno baš zbog nedostatka dokaza, teško bi moglo da se utvrdi.

"Statistika nije dobra u ovakvim slučajevima, jer je velika tamna brojka. Veliki broj nikada ne prijavi, zadnjih par godina oko 40 posto slučajeva je odbačeno, razni su razlozi", navodi Komlen Nikolićeva.

Tamna brojka znači da na jedno prijavljeno silovanje, bude od pet do čak osam prećutanih. Prema podacima nevladinih organizacija, u Srbiji se godišnje prijavi oko sedamdeset silovanja. Razlozi za neprijavljivanje su najčešće isti – stid i osuda okoline. A nejasne procedure prijavljivanja i dokazivanja uz duge postupke pred sudovima ne ohrabruju žrtve.