Otišao je umetnik čije je delo bilo relevantno u svetu

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević uputio je telegram saučešća povodom smrti Vladimira Veličkovića, navodeći da je čitavo društvo izgubilo stvaraoca prometejske snage.

"Bio je jedna od najamblematičnijih figura srpske kulture, inspiracija generacijama umetnika u Srbiji i u inostranstvu. Vredan, delatan, talentovan, plodan u svom autentičnom stvaralaštvu i uzorit u životnom stavu, Veličković je bio zlatni presek onog najkvalitetnijeg što je srpska kultura porađala", ističe se u saopštenju Ministarstva kulture.

Crni gavran sudbine, jedan od njegovih čestih umetničkih motiva odneo ga je u visine kojima pripada i sa kojih će zauvek biti nadahnuće svima koji streme visokim kulturnim, ljudskim i umetničkim dostignućima, poručio je Vukosavljević.

"Delo relevantno u međunarodnim okvirima" 

Istoričar umetnosti Nikola Kusovac i nekadašnji kustos Narodnog muzeja je istakao da je Veličković spadao u red umetnika bez čijeg se dela ne možemo čestito predstaviti.

"Njegovc opus je na najbolji način svedočio o beogradskom pogledu na svet", ukazao je Kusovac i dodao da je umetnost Vladimira Veličkovića bila u osnovi angažovano slikarstvo koje se nije služilo neposrednom pričom.

"Kod njega je događaj istinit, a priča je uvek napravljena modernim slikarskim rečnikom na izuzetno snažan način: Veličković je bio jedan izuzetni ekspresionista", kazao je Kusovac.

Likovni kritičar i istoričar umetnosti Ješa Denegri napominje da je delo Vladimira Veličkovića relevantno u međunarodnim okvirima.

"Veličkovićev opus treba sagledavati iz njegovog pariskog ateljea gde je živeo i radio 40 godina. To je slikar koji je obeležio epohu. U Parizu je i priređivao brojne izložbe, a njegova dela su u brojnim privatnim kolekcijama", kaže Denegri.

"Svojim stvaralaštvom obeležio epohu"

"Bez sumnje nas je napustio umenik koji je svojim stvaralašvom obeležio celu epohu", rekla je direktorka Narodnog muzeja u Beogradu Bojana Borić Brešković na vest o smrti Vladimira Veličkovića.

Borić Breškovićeva je naglasila da je Veličković prepoznavao značaj kulturnog nasleđa i bio istinski prijatelj Narodnog muzeja.

"Njegova dela su prisutna u kolekciji Narodnog muzeja i na taj način njegova umetnost živi", naglasila je direktorka nacionalnog muzeja.

Istoričarka umetnosti Irina Subotić rekla je da je Veličković snagom svoje ličnosti, svojom posvećenošću slikarskom i crtačkom činu, svojom pozitivnom energijom i verom da umetnost ima smisla i da pomaže čovečanstvu da prepozna sebe, stvorio impresivno delo.

Prema njenim rečima, Veličkovićevo delo će opstati kao svedočanstvo o modernom svetu.

"Taj moderni svet, viđen Vladinim očima, pun je nakaza, bogalja, lešinara, obezglavljenih ljudi; ima više padova no uspona, više ratova i razaranja, uništavanja i nepravdi, od radosti i slavlja... Tu je aktuelnost Vladinog opusa koja traje više od šezdeset godina; tu je njegov nepomućen humanistički poriv i želja da pomeri granice sveta ka boljoj, srećnijoj, osunčanoj strani", istakla je Irina Subotić.

Onfre o stvaralaštvu Vladimira Veličkovića

"Posmatrajući slike Vladimira Veličkovića, nikome ne pada na um da ih omiriše, oseti njihov ukus...neko će osetiti miris ulja, terpentina, laka, drugih pratećih mirisa... Ali, kakvi će mirisi izazvati naš njuh, čulo ukusa ako uđemo u sliku, ako se nađemo u Veličkovićevskom prostoru", pisao je francuski filozof Mišel Onfre koji je objavljen na sajtu Oktobarskog salona.

Ali, priđimo slici s takozvanim niskim čulima, predlaže Onfre i onda primećuje:

"Veličkovićeva gramatika nam je poznata: gavranovi, žičane ograde usred geografskog ništavila, vešala, ponekad skele potrebne za vešanje čoveka: ružičasta žarišta, razbuktali plamenovi i guste mase dima, nepregledni, pusti predeli, pesak, prostranstva izgorene, uništene zemlje, leš bez glave; drugde, na nekom drugom platnu, glava bez tela, pacovi koji beže, bezglavi psi, covekov leš koji pada u prazninu... kada izađemo iz platna, njegovi mirisi nas i dalje progone...".

O brutalnosti, ali istovremeno o lepoti na slikama Veličkovića Onfre je zabeležio: "Pokušavamo da umaknemo nasilju smrada, zaraze, memle, ali njihovo prisustvo nas ne napušta: čujemo zvuk kljucanja ptice koja rije zemlju u potrazi za crvom, verovatno zasićenim ljudskim mesom; udaljeno pucketanje vatre; škripu vešala; tihi krik obezglavljenog; zveckanje kandži pacova koji beže od ljudi, s tragom njihove krvi na brkovima...".