Građani doniraju više od preduzeća

Empatija uvek zavisi od dva srca – onoga kome se daje i onoga koji daje.

"Empatiju izazivaju bespomoćna deca, bespomoćne životinje, stari ljudi koji ne mogu da žive sami, ljudi koji rade, trude se, ali ne mogu da steknu neka materijalna sredstva, ljudi koji su pretrpeli veliku štetu od više sile, pa im je potrebna neka vrsta pomoći", istakla je Bojana Škorc, psiholog.

Psiholozi su skloniji tezi da se čovek rađa sa velikim humanim kapacitetom i da mu je važno da ga iskazuje. Ipak, nekada životne okolnosti ili zajednica probude sebičnost. Ako društvo vrednuje pobedništvo, po bilo koju cenu, za empatiju ostaje malo mesta.

"Često zaboravljamo da je humanost vrlo jednostavna stvar. Ne mora da bude nešto grandiozno, neka ogromna suma data nekome ili da vi svojom finansijskom podrškom rešite nečije lečenje, nečiji problem. Ljudi zaborave da je dovoljno i malo. Dovoljno je svaki dan, u nekim životnim okolnostima. To je humanost", naglasila je Škorceva.

U Srbiji iz godine u godinu, građani i kompanije sve više doniraju. Preduzećima imidž nije jedini motiv, već postoji svest o tome da ulaganje u zajednicu doprinosi i njoj i kompanijama.

Prema istraživanjima, prošle godine u našoj zemlji je donirano ukupno 27,3 miliona evra. Prvi put, od 2013. godine, građani su priložili više nego preduzeća – 42 prema 39 odsto.

Trećina donacija se usmerava u zdravstvo 

"Konstantno je da se jedna trećina svih donacija usmerava u zdravstvo, jedna četvrtina u podršku marginalizovanim grupama. Rastu donacije za obrazovanje i na obrazovanje odlazi oko 13 procenata i na četvrtom mestu je smanjenje siromaštva sa nekih 11 procenata, dok za sve ostale oblasti, kao što su kultura, umetnost, nauka ide ostatak", rekao je Miloš Janković iz "Katalist Balkans".

Čovek daje koliko oseća da treba i ima koliko oseća da ima. Psihološki gledano, to nije materijalno pitanje, već subjektivno.

"Neko može da ima materijalno veoma mnogo, ali da se oseća uplašeno, uskraćeno, i da ne da, stegne, za svoje unuke, a postoji neko ko ima veoma malo i koji to malo što ima srdačno deli gde god može, kako može. Neka naša univerzalna dobrota, dobrota porodice, dobrota čoveka, može da se meri time s koliko smo ljudi stvarno povezani", objašnjava Škorceva.