Japan srlja ka društvu samaca – ima li sreće bez porodice

Po podacima iz popisa sprovedenog 2010. godine, u Japanu je već preko 30 odsto domaćinstava samačko, a proporcija domova s jednom dušom će do 2035. narasti na 40 odsto i biti skoro duplo veća od procenta domaćinstava koja se sastoje od roditelja i dece, pokazuju procene Nacionalnog instituta za socijalnu zaštitu i demografska pitanja.

Valja pomenuti i projekcije po kojima će te godine u Zemlji izlazećeg sunca čak 48 odsto populacije starosti od 15 godina naviše biti bez bračnog partnera. Mada ova cifra uključuje i sloj stanovništva koji je po današnjim društvenim standardima premlad za brak, japanski sociolozi ističu da se zemlja već nalazi na pragu novog doba koje će karakterisati tzv. "supersolo" društvo, u kojem će se porodice verovatno dalje topiti i s vremenom prestati da budu osnovna društvena jedinica.

Za to postoji dodatni, ubedljivi empirijski osnov: u 2015. godini 23 odsto japanskih muškaraca i 14 odsto žena preko 50 godina starosti u svom dotadašnjem životu uopšte nije iskusilo brak, a do 2035. stručnjaci očekuju da čak jedna trećina pripadnika jačeg i jedna četvrtina pripadnica lepšeg pola prožive celi život a da nikada nisu položili bračnu zakletvu.

Tako će Japan sredinom ovog veka verovatno doživeti situaciju u kojoj je društvo toliko fragmentirano da je njegova baza pojedinac a ne porodica, što može imati ogromne reperkusije po celu društvenu organizaciju, uključujući tu ekonomiju i pravni sistem. Jedna od njih, na primer, bila bi ozbiljno preispitivanje, a moguće i urušavanje sistema u kojem država kroz poreske ili vizne olakšice daje povlastice venčanim osobama u odnosu na one koje to nisu.

Šest miliona starih u Japanu živi samo

Neposredni uzroci rasta broja samaca i samačkih domaćinstva u Japanu su opadanje broja novih brakova, porast stope razvoda i, naročito, usled brzog starenja stanovništva, sve izraženije prisustvo staračkih domaćinstava u kojima zbog smrti supružnika živi samo jedna osoba.

Kada je brak u pitanju, u svetlu navedenih podataka interesantno je da je u Japanu procenat onih koji se nikada nisu oženili od poslednje decenije devetnaestog veka, pa sve do osamdesetih godina prošlog, dakle, otprilike čitavih stotinu godina, bio samo jedan do pet posto.

Snažne konfučijanske, patrijarhalne vrednosti nalagale su zajednički život, a široko rasprostranjena praksa ugovaranja braka između roditelja i rođaka i venčavanja parova koji su se praktično prvi put sreli u trenutku kada se pregovaralo o njihovoj bračnoj zajednici bila je društveni mehanizam koji je, skupa sa provodadžijskim susretima koje su preduzeća organizovala za svoje radnike, činio da se bukvalno svi koji su zdravi ožene.

Rastakanje bračne zajednice je smatrano aberacijom, ličnom i porodičnom sramotom i po žene, koje su, tradicionalno, listom bile domaćice, ekonomski pogubnim činom, pa stoga nije čudno što je stopa razvoda 1970. godine, na primer, bila samo devet odsto u odnosu na današnjih 34.

Takođe, Japan već više od četiri decenije ima natalitet ispod stope od 2,1 deteta po ženi, koliko je potrebno da bi se populacija održala na istom nivou, usled čega udeo mlađih naraštaja u ukupnoj populaciji konstantno opada, dok procenat starih nezadrživo raste.

Proporcija stanovnika starosti preko 65 godina sada je već blizu 30 posto, što podrazumeva i puno samaca sede kose – u Japanu sada oko šest miliona starih osoba živi samo.

Filozofija življenja kao nasušna potreba

Klizanje u društvo samaca postavlja niz ekonomskih, etičkih i egzistencijalnih dilema, koje su apstraktne ali, zavisno od toga kako se na njih odgovori, imaju vrlo konkretne posledice na život.

Tako na primer, japanski demografi i sociolozi nastoje da kroz matematičke analize empirijski utvrde da li je društvo koje karakteriše veliki, ili čak dominantan, udeo samačkih domaćinstava posledica produbljenja siromaštva, budući da je jedan od važnih uzroka pada u proporciji sklopljenih brakova nemanje stalnog zaposlenja, odnosno nedostatak novca i strah od neizvesne budućnosti, ili je pak ono odraz izvesne ekonomske sigurnosti, s obzirom na to da danas mladi radnici, naročito žene, više nego ranije uživaju ekonomsku samostalnost od roditelja i partnera i mogu sebi da priušte da kasno, ili uopšte ne stupe u brak.

Za sada, podaci o prosečnim primanjima sugerišu da, mada je među mlađim samcima puno onih koji brak odlažu zbog neredovnog ili nestabilnog zaposlenja, oni od njih koji rade zarađuju skoro isto koliko i njihove venčane kolege, te da se, kada su u pitanju oni koji nemaju bračnog saputnika, problem siromaštva uglavnom javlja među penzionerima.

Samački stil života, iako se japansko društvo nesumnjivo, od kolektivističkih, kreće ka individualističkim vrednostima sličnim onim na Zapadu, još uvek delimično prati žig ili etiketa sebičnosti. Reč je o moralnoj kritici kojoj su naročito sklone najstarije generacije, koje u izbegavanju braka vide neodgovornost, površnost i egoizam mladih kojima su, kažu oni, draži hobiji kao što su stripovi i video-igrice ili sakupljanje markirane robe, od podizanja dece, odnosno produžetka porodičnog stabla.

Među starijim japanskim rukovodiocima još uvek ima onih koji naročito radnicama sugerišu da se udaju i rode dete, a donedavno se i dešavalo da u kompanijama i državnim službama samci budu preskočeni prilikom unapređivanja – logika je bila da neko ko nije oženjen verovatno ima određene duševne probleme, odnosno da neko ko nema iskustvo u odgoju dece i staranju o porodici ne može da se brine ni o drugim zaposlenima.

Samcima se prebacuje odgovornost 

Ovakvo shvatanje i ponašanje nadređenih se sada, međutim, smatra mobingom. Ipak, samcima se ponekad, pored neuviđavnosti prema svojim roditeljima i porodičnoj liniji i nesposobnosti za obavljanje funkcija koje podrazumevaju staranje o drugima, manje ili više otvoreno, prebacuje i odgovornost za pad nataliteta i posledice koje će to imati za budućnost zemlje u smislu smanjivanja populacije, usporavanja ekonomskog rasta i sužavanja obima ekonomije.

Protivteža tim viđenjima je sve zastupljeniji argument da svako ima pravo da živi na način na koji može ili je sam izabrao, te da sticanje znanja, raznih iskustava i ostvarenje kroz profesiju mogu da budu jednako smisleni i ispunjavajući za pojedinca, odnosno korisni za društvo. Samci lakše mogu da menjaju posao i mesto stanovanja, da koriste odmor za sopstvena zanimanja i tako imaju život koji je raznovrsniji u sadržaju i bogatiji izazovima.

Pojedini sociolozi upozoravaju, međutim, da samački život u nemalom broju slučajeva, naročito u savremenom konzumerskom društvu, znači površno traženje trenutačnog zadovoljenja u materijalnim stvarima, odnosno u posedovanju, te da, zbog odsustva porodičnih obaveza, može biti praćen gubitkom discipline kada su u pitanju ishrana i spavanje.

S tim u vezi nameću se fundamentalna egzistencijalna pitanja: da li je u samačkom životu moguće pronaći sreću i šta je, uopšte, dobar život i da li je on moguć bez porodice? Ili, s tim u vezi, u čemu leži smisao života, odnosno koja je svrha naše egzistencije, ako nešto poput svrhe uopšte postoji? Odgovori na ta važna filozofska pitanja odrediće karakter društva koje dolazi, kvalitet života, pa i mentalno stanje pojedinaca u njemu.

Supersolo društvo, moglo bi da se pokaže kao močvara u kojoj bujaju beznađe, potištenost i nihilizam, brine jedan broj sociologa, ističući da je čovek društveno biće koje psihički, i sledstveno, fizički pati u samoći i ne može biti srećno u izolaciji.

Promena shvatanja ljubavnih odnosa

S druge strane, međutim, ima i komentatora koji smatraju da samački život danas ne podrazumeva duboku i neizlečivu usamljenost ili potpunu izolovanost kako je to možda nekada bilo. Ovo stoga što promena shvatanja ljubavnih odnosa i života u paru sada znači da mnogi ljudi koji su u vezi svesno biraju da ne uđu formalno u brak, pa čak i da ne žive zajedno, već nastavljaju odnos s partnerom svaki iz svoje kuće, ali i zbog toga što društveni mediji danas omogućavaju češći i lakši kontakt sa prijateljima.

Samci koji pripadaju u Japanu brojnoj srednjoj klasi, mogu sebi i da priušte druženje kroz razne vrste klubova, kružoka i učionica, kao što su oni posvećeni plesu, borilačkim veštinama, učenju jezika, kuvanja ili crtanja.

U zemlji postoji i vrlo razgranata mreža pabova i barova u kojim je za određenu svotu moguće uživati u ćaskanju sa pripadnicima suprotnog pola, čiji je posao da gostima sipaju piće, s njima vode konverzaciju i, ako se to od njih traži, otpevaju im poneku pesmu.

Dalje, poslednjih godina među mladim japanskim samcima, kao što su studenti i radnici poreklom iz unutrašnjosti, ali i zaposleni iz istog grada koji žele da se odvoje od roditelja, popularan je život u domovima, ne samo zato što su oni jeftiniji za iznajmljivanje od stanova, već upravo zbog toga što u njima postoji zajednička kuhinja i soba za druženje, što omogućava česte susrete s drugima ljudima i održavanje zajedničkih proslava i žurki.

Osim toga, fenomen brzog starenja populacije s kojim se Japan suočava poslednjih decenija prisilio je društvo da traži različite načine da se s njim nosi, a ti napori su iznedrili niz usluga za vremešne samce poput zajedničkih izleta, fizičkih vežbi ili izložbi u organizaciji opština i nevladinih grupa.

Da li će život samaca u budućnosti biti lakši? 

Tu su i svakodnevni obilasci od strane volontera, čiji je zadatak da utvrde da li su najstariji građani koji žive sami zdravi, pokretni i da im se, ako zatreba nađu pri ruci tako što će im pomoći u kupovini ili pozvati lekara. To sve znači da biti samac (ni u starosti) nije više isto što i biti usamljen, izolovan ili nesrećan.

Takođe, stvaranje atmosfere u kojoj se društvo bez predrasuda i osude odnosi prema različitim stilovima življenja, odnosno poštuje se sloboda i izbor pojedinca, i uklanjanje stigme koju tradicionalno patrijarhalno društvo nameće nevenčanim pojedincima, pogotovo ženama, tvrde psiholozi, samo po sebi doprineće duševnoj dobrobiti samaca, budući da znatan deo jada i utučenosti koju neki od njih osećaju potiče upravo iz raskoraka sa očekivanjima ljudi iz neposrednog okruženja i pritiska da zasnuju porodicu koji neki od njih trpe, pa će i u tom pogledu život samaca u solo društvu budućnosti biti lakši i prijatniji nego što je bio u prošlosti.

I dok sve brojnije debate u vezi sa društvenom fragmentacijom i rastom broja samaca i samačkih domaćinstava u medijima i na naučnim skupovima verovatno neće dati jasan, jednoznačni odgovor na pitanje o smislu, teškoćama i koristima solo življenja, već sada je izvesno da će u narednim decenijama Japan biti svetski lider u iskustvima vezanim za društvo samaca.

Poređenje podataka sa popisa s drugim državama, na primer, pokazuje da je Japan već 2010. godine bio treći na svetu, nakon Švedske i Nemačke, po procentu samačkih u ukupnom broju domaćinstava, i treći na planeti po apsolutnom broju samačkih domaćinstava iza Kine i Sjedinjenih Američkih Država, nacija sa višestruko većom populacijom.

A trend rasta broja samaca i solo domaćinstava u dalekoistočnoj carevini, kao što je već navedeno, dalje će se nastaviti i produbiti u godinama pred nama.