Susret nekadašnjih saboraca nakon dve decenije

Prvi dani za vojnike martovske klase 1999. ni malo nisu ličili na običan početak služenja vojnog roka.

"Došao sam u vojsku 17-og, rođendan mi je bio 19-og, a nakon pet dana počelo je bombardovanje, i onda smo otišli u planinu", seća se Darko Pešić iz Stare Pazove.

Nenad Bošnjak iz Loznice navodi da je sve bilo neizvesno i jako teško.

"Konstantno smo bili na terenu, konstantno kretanje, pomeranje i tako dalje. Samo nas je visoka sloga i jako visok moral te omladine koja je iznela sav taj teret održala'', objašnjava Bošnjak.

Premeštaj iz kasarne u kasarnu, pa potom u jedno kragujevačko selo. Neizvesnost je teško padala i porodicama vojnika.

"Niti znaš gde je, da li je živ ili ne, nema niko da ti kaže informaciju. Tako sam tražio sina par dana i našao sam ga u jednom selu gde su bili poslati", navodi Branko Trbović.

Od tada su svi bili kao jedna porodica, a Branko ih je posećivao svakog vikenda.

"Kad se donese hrana pa to je bio doživljaj, znate u suštini kad dođe neko uopšte da vas vidi usred šume gde smo mi bili u vojsci to je pravi doživljaj", seća se Darko Janković iz Užica.

Živojin Jovanović iz Loznice navodi da su ih sve te nevolje spojile i da su izgradili divno prijateljstvo koje i dan danas neguju.

Njihovi susreti nisu česti, ali sada su rešili da obeleže dvadeset godina od služenja vojnog roka. Prilika je kažu da se ponovo okupe i porazgovaraju.

"Razgovaramo o svim sitnicama koje smo zaboravili, o svim stvarima koje su se dešavale, šta nam je bilo lepo, kako je prošlo bombardovanje", navodi Rade Trbović iz Gornjeg Milanovca.

Željko Grujičić iz Osečine navodi da ima osećaj kao da je čitav život proveo sa drugarima iz vojske.

"Jednostavno to je taj neki osećaj kad se saživiš sa ljudima – kao da ste ceo život zajedno rasli", dodaje Grujičić.

Iako im svaki susret počinje pričama o ratu, bombardovanju i teškim sećanjima na 1999. raduje ih što se završava pričom o poštovanju, podršci i neraskidivom prijateljstvu koje se već dve decenije potvrđuje.