Nasilje u porodici, kako razbiti tišinu

Tri pucnja u grudi ženi od koje se razvodi, a onda sebi metak u glavu. Nakon što mu je istekla zabrana prilaska, suprug je sa jednogodišnjim detetom sačekao ispred zgrade. Sada se dvadesetpetogodišnjakinja bori za život, iako je nadležnima prijavila nasilje.

"Kada imamo ovo napuštanje, pokretanje sudskog postupka, prijavljivanje nasilja i posedovanje oružja, onda tom profesionalcu koji procenjuje rizik treba da bude jasno da se ovde radi o visokom riziku, a ne o niskom ili srednjem za šta se izriče hitna mera. Nama je problem što tužioci u tim visoko rizičnim slučajevima ne određuju zadržavanje, što ne predlažu određivanje pritvora da bi se spasio život", istakla je Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra. 

Za pritvor, ipak, kažu u nadležnom tužilaštvu, treba da se ispune strogo propisani uslovi.

"U praksi se to ceni da li je neko osuđivan, ako je osuđivan to baš može da ukazuje na to da on može da ponovi delo, da se vidi da ne poštuje zakon. Da li je prekršajno kažnjavan, da li je bilo ranije ponavljanih slučajeva", naveo je Ivan Marković, zamenik tužioca Trećeg osnovnog tužilaštva.

A slučajevi prijavljivanja nasilja su i dalje prava retkost. Prema podacima, trećina žena misli da je nasilje u porodici privatna stvar i da se treba i rešavati u tom krugu.

"Mnoge žene su upravo i razočarane ovim situacijama koje se dešavaju, pored prijave i pored toga što je izrečena mera zabrane, nažalost se dese tragične situacije. Izbegavaju zbog toga i da prijave, jer ne veruju zapravo institucijama. A s druge strane najveći broj je onih koje ćute, koje trpe i koje smatraju da je to njihova sudbina", rekla je Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće.

Praksa je pokazala da o tome ćute i ljudi iz najbliže okoline. Iako nasilje mogu anonimno da prijave, gotovo nikad ne reaguju.

"Kad vidite da ona već ima psihološke znake, da je uplašena, da izbegava svaki kontakt, da se samoizoluje, onda je vreme da se potraži neka pomoć", istakla je Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.

U Austriji, na koju se Srbija ugledala prilikom donošenja zakona, postoje centri za nasilnike gde sa njima rade stručnjaci. U Srbiji ne postoji ni mogućnost da svaki nasilnik po izlasku iz zatvora dobije svog socijalnog radnika.