"Za" i "protiv" uvođenja eutanazije u Srbiji

Nedavno je australijski naučnik i nobelovac Dejvid Gudol u 104. godini, posle tri pokušaja samoubistva, sakupio novac i otišao u Švajcarsku na eutanaziju. Žaklin Žanikel ima 75 godina, 30 godina mlađeg partnera, troje unučadi i želi da u januaru 2020. završi svoj život. Novinar Dragan Jovanović kaže da će se do poslednjeg daha boriti za pravo da i u Srbiji sam odlučuje o kraju života.

Dejvid Gudol je izjavio da mu je veoma žao što je doživeo duboku starost i što nije srećan.

Ivan Ivanji, književnik i prevodilac, koji je nedavno napunio 90 godina, kaže da je starost mnogo teža nego što je mislio da će biti: "Postoji latinska poslovica – smrt je izvesna, sigurna, čas je neizvestan. Ne mora da bude neizvestan. U mom romanu 'Poslednji potez' na samom kraju posle dugog srećnog života moj junak se ubije jer mu je dosta."

Žaklin Žanikel nije junakinja romana, ali kaže da joj seks nije dobar kao nekada i da ne želi da živi život u kojem ne može da uživa kako je navikla.

Ona će, ako sve bude teklo po planu, sledeće godine otići u Švajcarsku, gde će za deset hiljada franaka okončati život na jednoj klinici.

Njena priča odjeknula je širom sveta, pa i u Srbiji. Dragan Jovanović, novinar, koji je svojevremeno svojim aktivizmom uspeo da zaustavi izgradnju atomskih centrala u Jugoslaviji, odlučio je da pokrene proces za ozakonjenje eutanazije u Srbiji.

Kaže da je shvatio da je ta žena veoma hrabra, dostojanstvena i drži do kvaliteta svog života.

"Treba doneti zakon o eutanaziji. Ko hoće da spava sa melni pelenama, da se upišava u gaće, da bude na aparatima sa maskama, taj neka tako živi. Ali ajde zbog ovih kakva je ova gospođa, a toj kategoriji pripadam i ja, da napravimo da i mi odemo s ovog sveta kad mislimo da treba da odemo, a da ne budemo samoubice", rekao je Jovanović.

U Srbiji eutanazija nije dozvoljena. U zakonu piše da ko liši života punoletno lice iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja i na njegov izričit i ozbiljan zahtev kazniće se kaznom zatvora od šest meseci do pet godina.

Zakon, između ostalog, polazi od pretpostavke da je farmakologija toliko napredovala da postoje lekovi koji će prigušiti i one najgore bolove.

Zoran Radovanović, predsednik etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, kaže da se teorija i praksa u ovom slučaju u Srbiji ne poklapaju.

"Svi mi znamo nekoga ko se mučio, trpeo velike bolove i sigurno da bi bio srećan da mu je neko prekratio muke. To je ta razlika između teorije i života. Mnogi naši građani su umrli u mukama zato što nije bilo trodona i lekova koji su u svetu standardni za lečenje bolesnika od raka u poslednjoj fazi bolesti", kaže Radovanović.

Onkolog i predsednik etičkog odbora Lekarske komore Srbije Mladen Prvulović je ceo svoj radni vek gledao kroz oči pacijenata direktno u oči smrti.

Tvrdi da su se oni koji su zbog bolova tražili da ih lekari ubiju predomišljali čim bi se malo bolje osećali. Kaže da su i mnogi eksperimenti slično pokazali, kao onaj u sobi punoj pacijenata sa neizlečivim bolestima i otrovom na stolu:

"Kada su stavili na stočić bočicu otrova, koji je naravno bio placebo, niko ga nije uzeo", kaže Prvulović.

Ni kardiolog i protođakon Petar Dabić nije pobornik eutanazije. Kaže da je za njega kao lekara i kao protođakona neprihvatljivo da u bilo kojoj situaciji lekar oduzme pacijentov život.

"Eutanazija podrazumeva da postoji izvršilac, a ja vas pitam ko bi to mogao da radi i da mirne duše ide dalje i nastavi sa svojom medicinskom praksom", ukazuje Dabić.

Dragan Jovanović ističe da lekari u ovom slučaju uopšte nisu važni: "Neće meni automehaničar da određuje da li ću da popravljam kola i kupujem nova. Lekar je automehaničar. Ako mu ja kažem promeni akumulator, ima to da uradi. I ta Hipokratova zakletva, to je hipokrizija", smatra Jovanović.

Deklaracija Saveta Evrope ne podržava eutanaziju. Ovo telo donosi Vodič za lečenje u situacijama umirućih pacijenata.

Ali podrška onima koji umiru u bolovima i porodicama, psihološka, duhovna, pa i medicinska, u Srbiji nije ni slična onoj u razvijenim zemljama.

Radovanović podseća da na Zapadu postoje hospisi, ustanove i načini da umirući pacijenti na dostojanstven način okončaju život.

"Ovde, kao što svi znamo, porodica pokuša da takvog pacijenta smesti u bolnicu, onda kažu nema mesta, vrate ga kući, onda se oni muče, plaćaju, kupuju pelene, snalaze se, da li će da nabave odgovarajuću terapiju itd.", kaže Radovanović.

Prvulović podseća da bolnice imaju par kreveta ili dve sobe gde bi pacijenti mogli da provedu poslednje dane.

"Neprijatno je da u malom stanu u kojem žive tri generacije unuk gleda kako baka umire i pati. Mi smo siromašno društvo da razvijamo institucionalna mesta gde će se sprovoditi preporuke Saveta Evrope", napominje Prvulović.

I kao lekar i kao vernik, Dabić se trudi da olakša bol onima koji pate. Ipak, on objašnjava da je uloga bola u hrišćanstvu velika.

"Prihvatanje patnje i bola nije opravdavanje, nego realan pristup životu koji, nažalost, jeste u velikoj meri patnja i bol. Čovek treba da iznese svoj krst do kraja, da iscrpe patnju koja je pred njim, jer kroz patnju se priprema za večni život", kaže Dabić.

Dragan Jovanović, međutim, smatra da njegovim životom ne raspolaže Bog, kao ni njegovi roditelji:

"Nije meni Bog dao život. Ako mi je on i dao život, nigde ne piše da može da mi ga uzme. Pa šta što je mene moj Žarko, kraljev pilot, stvorio i sad će on da raspolaže mojim životom? Da mi ga uzima kad njemu dune? Podsećam vas na Ničea, koji je rekao: čuješ li me, jadniče, ako daš dušu Bogu, ko si onda ti, jadniče?

Jedan od argumenata protiv eutanazije je i to što lek za neizlečivu bolest od koje neko boluje može biti otkriven i da bi obeshrabrila mnoge pacijente da se bore.

Radovanović, međutim, kaže da eutanazija ne bi bila odobravana pacijentima čija je bolest u početnom stadijumu:

"Međutim, ako je čoveku duša u nosu, a mi znamo da lek sad ne postoji, onda je to druga priča. Da bi lek bio primenjen, treba da prođe više godina. Eutanazija bi bila odobrena pacijentima u završnoj fazi bolesti."

Švajcarska je zemlja koja je uvela asistirano samoubistvo još 1941. Danas je nazivaju zemljom samoubilačkog turizma. Jer ono što je nekad bilo ubistvo iz milosrđa i što se sprovodilo samo nad osobama koje su teško bolesne i pate, danas poprima razne oblike. Mediji prenose da čak 21 odsto pacijenata koji su odlučili da umru u Švajcarskoj nije bio smrtno bolestan.

Prvulović zbog toga podseća i da je u Holandiji, koja je šampion u eutanaziji, samo šest odsto pacijenata zbog bolova zahtevalo eutanaziju.

Radovanović, takođe, smatra da Srbija nije spremna za takav zakon:

"U Srbiji, gde nestaju deca u porodilištu, gde se javljaju afere kao što je sa bilo hitnom pomoći, to bi predstavljao snažan ventil korupcije i zloupotrebe. Potrebno je da institucije besprekorno funkcionišu, sada bi bilo preuranjeno i nesumnjivo da bi odmah usledile zloupotrebe."

Dragan Jovanović, međutim, smatra da je to smešan argument.

"Nedavno je jedan bolničar u Bonu, Nemačkoj, priznao da je ubio oko 200 pacijenata i završio na sudu. Šta mislite, da je on to radio džabe? Dobijao je od rodbine koverte razne i to radio. Ako se to radi u Bonu, mislite da se to ovde u Srbiji ne radi?"

Eutanazija je legalizovana u Nemačkoj 1935. U ime Programa T-4, lekari su ubili stotine hiljada Nemaca. Neizlečivo bolesni pacijenti, teško mentalno obeleli, osobe sa invaliditetom i deca sa smetnjama u razvoju prvo su ubijani smrtonosnim injekcijama, a potom ugljen-monoksidom, da ne bi trošili državni novac, vreme medicinskog osoblja i kaljali rasu.

Eutanaziji su pribegavali i oni koji su se nacista plašili. Tako je deda Ivana Ivanjija, koji je bio lekar, odlučio da oduzme život sebi i svojoj ženi, kada je čuo da mu je najbolji prijatelj obešen:

"Kada su Nemci ušli u naš Petrovgrad, desilo se da je prvi čovek koga su obesili bio njegov najbliži prijatelj. Posle toga je on dao svojoj ženi deset kubika morfijuma, pa sebi, i samo je na receptu napisao: kako sam lepo živeo, ne dam da mi kraj pokvare."

Pre nego što je ubrizgao sebi smrtonosni koktel, Deda Gudalou je otpevao Betovenovu simfoniju pred okupljenim novinarima i pred porodicom.

Žaklin Žanikel želi da ostane svojim najbližima u lepoj uspomeni:

Dragan Jovanović kaže će se boriti do poslednjeg daha da u Srbiji može da bira trenutak svoje smrti uz pomoć lekara.

"Nema tu razgovora. Ako vi seks smatrate svojim neophodnim, neizbežnim načinom života, nema tu psihijatara koji mogu da me ubede da ja mogu da uživam u starosti, da cupkam unučiće, da mi se penju po glavi ili da igram na Tašmajdanu šah sa penzionerima. Ja to neću nikad raditi."

broj komentara 19 pošalji komentar
(četvrtak, 14. nov 2019, 13:45) - anonymous [neregistrovani]

Muka mi je...

Imam komentar duži od romana, ali samo ću postaviti jedno pitanje. Verujete li Vi što podržavate ovaj zakon u Boga i Božiju volju?
Hvala.

(petak, 11. okt 2019, 08:36) - Dejan [neregistrovani]

Dosta sa licemerjem

Starim osobama i obolelima od raka koji trpe bolove i ne postoje nikakve šanse za izlečenje, a svesni su svoje odluke, treba omogućiti da odu na lak i dostojanstven način.

(nedelja, 02. jun 2019, 22:38) - Gili-gili [neregistrovani]

Tema

je uvek aktuelna - da li treba deliti drustvo sada kada ima mozda vaznijih prioriteta ?

(nedelja, 02. jun 2019, 22:22) - anonymous [neregistrovani]

Za razmisljanje

Da li je pitanje za ili protiv eutanazije pravo pitanje ili je vaznije nesto drugo? Davanjem prava i mogucnosti nekome da legalno, po zakonu oduzme neciji zivot moze da bude prelazak ONE kriticne crte, granice, posle koje nece vise biti moguce uvek sa sigurnoscu tvrditi da se to desilo bas po strogim propisanim pravilima. 

(nedelja, 02. jun 2019, 15:10) - anonymous [neregistrovani]

Da

Bogati mogu sebi priustiti da eutanazija bude izvrsena u Svajcarskoj.Siromasni i bolesni ce skakati sa solitera ili sami sebe ubijati, ako su bolesni i nesrecni.Tuzno je biti siromasan i star i bolestan.Prosto si nemocan.

(nedelja, 02. jun 2019, 10:58) - anonymous [neregistrovani]

Svasta

Cudaci na netu!
To sranhje treba zabraniti i sve pohapsiti!
Cudaci jedni, trudi te se da eliksur mladosti bude dizvoljen
posto se zna da postoji, borba za zivot je jasna, lek za dugovecnost
Je negde tu, oko nas! Tu neka se naucnici potrude a ne da misle kako je lakse ubiti nekoga milom ili silom zato sto farmaceutska industrija mora da zivi. Ja cu da vas pljunem u lice i mozak

(petak, 31. maj 2019, 22:39) - anonymous [neregistrovani]

Када родитељ

умире у мукама молите бога да тај моменат дође што пре.
Еутаназија има смисла.

(petak, 31. maj 2019, 20:00) - anonymous [neregistrovani]

Eutanazija i demokratija

Stvar je ovakva. Ako dozvolimo ljudima da se odluce za eutanaziju, i to bude po zakonu, onda moramo i da dozvolimo doktorima da se odluce da li tu eutanaziju zele ili ne zele da izvrse i da njihovo eventualno odbijanje bude po zakonu. Pod takvim uslovima bi moglo da prodje.

(petak, 31. maj 2019, 19:58) - anonymous [neregistrovani]

Za eutanaziju

Moja baka je posle osam godina nepokretnosti umrli u jezivim mukama u 87. godini. Izraz njenog lica okovanog u patnji će me pratiti do kraja života, da ne pominjem da sam desetak dana posle toga doživela epileptičan napad od stresa gledajući je kako se pati. Nikada nisam imala u svom životu napada epilepsije. Šta bi se desilo da je umrla eutanazijom čim je postala nepokretna, a da ne pričam kako je uticalo na sve oko nje. I sada je užasna smrt moje bake poslala mene u vrtlog patnje zvanog epilepsija. Ljudi koji se hvataju za hrišćanstvo nemaju pojma šta lupetaju, to su isprazne priče. Licemeri obucite pampers, legnite i ne ustajte jedan dan, to je najlakša varijanta i neka vas neko drugi presvuče.

(petak, 31. maj 2019, 17:09) - anonymous [neregistrovani]

u principu sam za,ali...

Negovao sam, sam, tesko bolesnu i nepokretnu ali svesnu majku i tada sam prvi put u zivotu pomislio u plusu za eutanaziju.Ne zbog mene,vec zbog majke.I mene je stigla poteska bolest,ali sam jos pokretan i lecim se uspesno,samo zahvaljujuci svojoj veseloj prirodi koju svesno odrzavamjer me je otac pre 60 godina naucio da je najbolji lek u glavi,zezanju,pevanju lepim vicevima veselom ponasanju.Bio bih protiv eutanazije,kada bi medicinsko osoblje svesno i nauceno, imalo zivce i volju da lecenje obave uz pristojno raspolozenje,jer mi to i prakticno pokazuje moj nacin,zbog koga mi se pri ulasku u medicinsku ustanovu,uz osmeh javljaju oni kod kojih se lecim i kod kojih sam se lecio.