Književnost premrežila svet pre interneta

Misija Ćirila i Metodija odigrala se pre podela u hrišćanstvu, zato bi Dan slovenske pismenosti trebalo da slavi cela Evropa. To treba da bude praznik reči, jer književnost je premrežila svet pre interneta, ocenili su gosti emisije "Oko".

U kalendaru državnih praznika imaćemo i jedan novi - Dan slovenske pismenosti. Slaviće se 24. maja, prema odluci Vlade Srbije, u znak sećanja na Ćirila i Metodija, osnivače sloveske književnosti i tvorce prvog slovenskog pisma.

Dan slovenske pismenosti i kulture slavi se i u – Rusiji, Ukrajini, Bugarskoj, Severnoj Makedoniji, Slovačkoj, Češkoj...

Predlog da postane praznik i u Srbiji pozdavljaju i pisci i profesori.

Profesor Filološkog fakulteta i upravnik Univerzitetske biblioteke Aleksandar Jerkov smatra da je to uz Svetog Savu, najveći praznik u srpskoj kulturi, jer podseća na dan kada smo počeli da "stičemo jednu vrstu svesti o sebi samima".

Podseća da je to i dan koji slavi Univerzitetska biblioteka, jer je na taj dan osnovana.

"Da je pravde, ne bi morao biti praznik samo Slovena, jer to je događaj koji je promenio kartu sveta, kartu Evrope i kao što mi vodimo računa o datumima značajnim za neke druge kulture tako bi bilo dobro da i te druge kulture vode računa o događaju koji je važan za nas ali i koji nas spaja. Jer, nemojte zaboraviti, to su vekovi pre šizme i pre velike podele, to su vrememna kada su drugačiji bili odnosi i ako želimo da mislimo šire i bez neke čudne uskogrudosti taj slovenski praznik je praznik pismenosti Evrope i celoga sveta", ocenjuje profesor Jerkov.

Akademik Goran Petrović smatra da bi najprikladnije bilo obeležavati Dan slovenske pismenosti organizovanjem velikih susreta pisaca i čitalaca.

"Mislim da bi trebalo napraviti jedno veliko književno veče i to raditi svake godine na taj dan i ne uvek u Beogradu nego i u nekom drugom gradu. I možda najbolje đake iz škola dovesti u Beograd da prisustvuju, da vide pisce uživo", predlog je akademika Gorana Petrovića.

Dodaje da se tako veliko književno veče dogodilo pre više godina na sceni Narodnog pozorišta, kada su na sceni Narodnog pozorišta zajedno nastupali Andrić, Popa, Raičković, Meša Selimović.

"Mi možda danas nemamo tako krupna i značajna imena kao štosu ova koja sam naveo, ali ne mislim da ne bi trebalo da ljudi vide, oni koji nisu u prilici da vide, jednog Matiju Bećkovića, Simovića, Duška Kovačevića, jednog Dejana Aleksića ili Ljubivoja Ršumovića na jednom mestu. To je onda proslava reči", navodi Petrović.

Jedan od najčitanijih srpskih pisaca, dobitnik Ninove nagrade, nagrade Instituta "Ivo Andrić" za životno delo i drugih značajnih književnih nagrada, pisao je da književnost premrežuje svet, kao internet.

"Književnost je 'sajber prostor' stariji od interneta. Ona premrežuje svet – ako smo čitali iste knjige, mi smo bili u istom prostoru  i imamo iskustva koja se dodiruju. To što mi to ne prepoznajemo u stvarnosti kad gledamo, to je drugo pitanje", navodi akademik Petrović.

 Izgubljeni u prevodu

Prostor bivše države kao da se vratio u 19. vek i vreme buđenja nacionalne svesti, bar kada govorimo o prilikama u jeziku. Ili jezicima, jer četiri nove države na prostoru bivše SFRJ označile su i četiri jezika. I stalno poređenje – da li se tako nešto događa u svetu.

"I u Americi bi se moglo vrlo lako desiti da se preimenuje jezik, pa nikad se nije desilo, a posebno u Austriji, kada su tamo posle Drugog svetskog rata izbegavali naziv 'nemački' jer je podsećao na nacizam", ocenjuje Milanka Babić, dugogogodišnji šef Katedre za srpski jezik na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu.

Profesorka Gordana Ilić Marković, koja predaje na najstarijoj katedri za slavistiku u Evropi – Katerdi za slavistiku Bečkog univerziteta kaže da postoji čak i rečnik autrijskog jezika, ali se zna da je to rečnik jednog od dijalekata u Austriji, ali se zvanični jezik zove nemački.

Zanimljivo je da na Bečkom univerzitetu postoji grupa za "bosansko-hrvatsko-srpski" – grad u kojem je Vuk objavio neka od, za srpsku filologiju, najznačajnijih dela prema Balkanu se odnosi u granicama političke korektnosti.

A kako je na Balknu? Raspadom srpsko-hrvatskog nastala su tako četiri imena za jezik koji svi govore i razumeju. U Crnoj Gori pređen je put od "maternjeg" do "crnogorskog", u standard su ušli i novi glasovi i oznake, kako bi naglasili posebnost tog jezika.

U Hrvatskoj je pređen put od lupanja ćiriličnih tabli do predloga (za sada ipak samo predloga) da se to pismo izučava u školi.

U Srbiji su uvedeni i prevodioci i sudski tumači za bošnjački jezik, mada oni koji te prevodioce traže jezik nazivaju drugačije – "bosanski".

Zašto je problem imenovanje jezika, najjasnije se vidi u Bosni i Hercegovini.

"Insistiranje na nazivu 'bosanki' podrazumeva državni jezik i to je ono što Srbima ne odgovara, kao i drugim narodima. Jer kad smo već došli do toga da nam se jezik, koji je jedan, politički različito zove, onda ne postoji mogućnost da Srbi to prihvate, jer bi to značilo da se jednom formira takav bosanski identitet, jer je bošnjačka državna jezička politika jako agresivna i nastoji da promoviše bosanstvo u svemu, pa se tako i Selimović i Andrić tumače kao bosanski pisci", pojašnjava profesorka Babić.

U Srbiji, pokrenuta je inicijativa da se srpskom jeziku i ćirilici da veći značaj i javnoj sferi. Ministarstvo kulture prošlog leta je pripremilo izmene Zakona, ali još se još nije našao u skupštinskoj proceduri, a ne zna se ni kad će. Ali, to nije sprečilo javnost da polemiše o položaju jezika i da li se treba opredeliti za ćirilično ili latinično pismo.

Rečnik srpsko-hrvatskog jezika
 
Institut za srpski jezik Srpske akademije nauka i umetnosti već šest decenija radi na rečniku. Trebalo bi da bude gotov za petnaestak godina, ukoliko bude podrške iz budžeta. I, što posebno izaziva reakcije, zove se i dalje Rečnik srpsko-hrvatskog jezika.

"U Akademiji je preovladalo mišljenje da treba zadržati naziv zato što je počet pod tim nazivom i nema nijednog projekta u svetu koji je počeo pod jednim nazivom, a završen pod drugim. S druge strane, to je deo naše jezičke prošlosti i mi je ne možemo izbrisati svidelo se to nama ili ne, mi je ne možemo zaboraviti i nije vredno da se ne proučava", navodi Rada Stijović, naučni savetnik u Institutu za srpski jezik SANU.

Dodaje da uostalom i Daničićev rečnik koji je počeo u Zagrebu, koji se zove popularno Rječnik jugoslovenske znanosti, nije čak ni u vreme NDH menjao ime.

"Ali, važnije od svega je da taj posao (izradu Rečnika) treba i završiti, 15 godina je krtak rok i mnogo je jeftinije uložiti sada, da se završi, nego čekati još dugo na to", dodaje Stijovićeva.

Pojašnjava da ono što Institutu nedostaje jeste materijalna podrška, jer stručnjaci – leksikofrafi, rade u uslovima u kojima su, drugi narodi radili u 19. veku.

"Srpski rječnik" Vuka Karadžića

Ma kako to delovalo neverovatno, utisak je da je Vuk Karadžić pre dve stotine godina imao veću podršku za svoj leksikografski posao. Kada je 1818. godine u Beču objavljen "Srpski rječnik".

Vuk je imao određeni broj pretplatnika, tzv. "prenumeranata",  koji su to delo s nestrpljenjem iščekivali jer su ga kupovali "za đecu svoju".

"S jedne strane, to je bio put ka demokratizaciji jezika i kulture, jer je svako mogao na svom jeziku, koji govori, da se obrazuje i čita i piše i mi danas nemamo više osećaj za tu pojavu koliko je to bilo važno", pojašnjava prof. Rajna Dragićević, upravnica Katedre za srpski jezik na Filološkom fakultetu, značaj pojave Vukovog rečnika 1818. godine.

Profesorka podseća i na reči Meše Selimovića o paradoksu tog vremena – "Vuk je upao u najsavremniju evropsku duhovnu struju koja je savršeno odgovarala njegovoj pučkoj narodskoj suštini, taj paradoks koji je Evropa tog vremena podržavala". 

Prof. Dragićević pojašnjava – glavna evropska struja i Vukova pučka suština su se uklopile, danas se ne bi reklo da je tako i da se ima razumevanja, pre bi se reklo da se jezička situacija koristi u političke svrhe i da su najglasniji oni koji je koriste da bi dobili neke poene.

broj komentara 0 pošalji komentar