Komaranska košija – tradicionalna trka konja na Boretinom brdu

Iako se zove Komaranska košija, trka i ceo događaj je malo iznad Komarana, na Boretinom brdu. A baš tamo, na stazu, gde će za sedam dana, istrčati brdski, arapski i engleski konji, vodi nas Džanko Bjelak.

On je već devet puta pobeđivao u najjačoj kategoriji engleza, živi tik uz stazu i, kažu, ima najskupljeg i najboljeg konja ove godine.

Međutim, Džanko gleda stazu na koju čuveni Priston Boj treba da istrči i pita me: "Da li bi ti pustio svoga konja, da imaš, ovde da trči?"

Pošto sam već dva puta, za desetak metara, izbegao čak tri bare pune vode, moj odgovor je bio pitanje: "Je l' staza nije dobra?"

Vidno ljutit Džanko, u jednom dahu nastavlja razgovor: "Svi vole da dođu pod šatore za prvi maj, da se slikaju, a kad treba staza da se uradi nema nikog. Ako ovo ne srede, moj konj ovde neće trčati."

S obzirom na to da pored Džankove kuće moramo da prođemo da bismo stigli na Komaransku košiju, dogovorili smo se da dođemo prvog maja ujutru, prvo kod njega. Ako vidimo da je doveo konja iz Šapca, nastavljamo dalje, jer to znači da je staza urađena, a ako konj ne bude u dvorištu, okrećemo se i idemo nazad. 

Tromeđa i njena ogledala

Na Boretino brdo dolaze takmičari iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. O tome gde se trka održva dovoljno govori i podatak da većina takmičara dojaše na konjima – preko brda.

Za one koji ne žive u Srbiji potrebna je posebna dozvola policije, jer prelaze državnu granicu, ali ne na zvaničnom prelazu.

Multietničnost, kažu nam, najbolje se vidi, ali i čuje, kada se uđe u neki od šatora sa muzikom.

Nije samo muzički repertoar ogledalo ljudi koji su došli da uživaju, već i alkoholna i bezalkoholna pića koja se ispijaju. Najčešća slika je desetak limenki popularnog soka ili isto toliko flaša piva na stolu.

Retko kad sede za istim stolom, ali u istom su šatoru i zajedno se vesele uz muziku koja ima i onaj turski prizvuk, ali pevaju i Tomu Zdravkovića. U meraku nema razlika.

Došao je dan odluke

Jutro je prvog maja, idemo do Džanka, da vidimo hoće li danas biti trke. Domaćin nije u kući, loš znak.

Njegov sin govori nam da je Džanko gore na stazi i krećemo ka njemu. Ubrzo, pred nama pojavljuje se čovek sa širokim osmehom.

Umesto pozdrava, pitao sam je l' staza sređena, odgovor je bio sa specifičnim crnogorskim naglaskom "ma jes".

Dobro je, ko zna šta bi se sve dogodilo da staza nije bila pripremljena i da su morali da otkažu 51. Komaransku košiju, na kojoj Džanko planira da pobedi i to deseti put.

Džanko Bjelak deluje mirno, iako je trka u kojoj njegov konj učestvuje za samo dva sata. Ta mirnoća nije u skladu sa onim što smo čuli o Džanku i njegovim emocijama.

Pričali su nam kako je prošle godine bio toliko uzbuđen da je bilo pitanje da li će pasti u nesvest ili će trku svestan dočekati. On naravno to negira, kaže – to su izmišljotine.

"Neki ljudi su me počeli čupati, levo-desno i to me ponelo, inače, kakvo padanje u nesvest." Tako nam je objasnio šta se to dogodilo prošle godine.

Trke počinju u 13 sati. Prvi na start staju tri brdska konja. U ovoj kategoriji, konj koji se zove Plamen je favorit.

Međutim, kada je sudija Ismet Dautović dao znak da trka počne, Plamen je umesto napred, krenuo unazad, pa da se okreće, za to vreme ostali konji udaljili su se dve stotine metara.

Na samom startu bilo je jesno da je unapred viđeni pobednik već postao gubitnik. Pitanje koje će se nakon ove trke postavljati jeste ono – da li je džokej previše povlačio uzde i tako unervozio konja, a možda će sve svaliti na Plamenov divlji temperament.

Druga trka

Konji arapske rase pripremaju se za trku, ništa neobično, osim što im je gazda isti. Da ne bi propalo takmičenje, vlasnik sa Žabljaka poveo je sve svoje konje i tako je pobedu, ali i novčanu nagradu, učinio predvidivom.

Staza je dugačka 1.150 metara i jedina neizvesnost bila je da li će svi konji stići do cilja. Stigli su i pobedio je onaj kojeg je gazda jahao.

Džanka ne vidimo, tu je negdu među pet hiljada ljudi koji pod naletom kiše očekuju početak treće trke. U njoj učestvuju rasni konji i, kako kaže sudija Ismet Dautović, da nije engleza ljudi ne bi ni došli na Boretino brdo. Trka je počela, već posle tri stotine metara čujemo da je Priston Boj prvi.

Pitamo se gde li je Džanko, da li ga negde pridržavaju kako ne bi pao u nesvest. Sve jače čujemo da je Priston Boj prvi, publika navija, kišobrani izleću iz ruku i padaju po stazi kojom su pre samo nekoliko sekundi protrčali konji.

Priston Boj za dve dužine pobeđuje i ove godine. Desetak minuta posle trke nailazimo na Džanka, oko njega su novinari, daje intervjue, osmeh je njegovom licu.

Napokon ostaje sam, prilazimo mu sada i mi, umesto očekivog oduševljenja i razgovora o trci, Džanko na naše iznenađenje počinje priču o tome kako danas pada kiša. Od silnog uzbuđenja, on je zaboravio da je njegov konj pobedio, i moram da ga podsetim na taj, vrlo važan, podatak.

To radim direktno:

"Ali tvoj konj je pobedio?!"

"Jes' vala!"

Tako je izgledao ceo naš razgovor.

Malo ko je čuo za Komaransku košiju, a na Boretino brdo dođe više ljudi po kiši nego što ih bude na Beogradskom hipodromu i to kada organizuju derbi takmičenje. Ovim ljudima ne smeta što Košija nema popularnost koju, veruju, zaslužuje. Ovo je nešto samo njihovo i dok bude i jednog konja koji trči po ovim brdima biće i trka! Tim rečima ispraćaju nas sa 51. Komaranske košije.