Poslednje pismo pre administrativne linije

Poštar Filip Filipović živi u Kuršumliji, ali njegova radna jedinica je Kuršumlijska Banja. On nosi poštu za 200 kuća, to su najčešće seoska domaćinstva i on je poštar koji više ne pita kako živite, on poznaje svoje sunarodnike.

Pre godinu dana prvi put smo bili u Kuršumlijskoj Banji. Bio je mart i to njegova hladnija strana, sneg je bio i viši od jednog metra, a temperatura tog dana minus 19 stepeni. Do najbliže kuće pešačili smo tri i po sata.

Na kraju, doneli smo poštu porodici Radosavljević i pitali se kako jedan čovek, u ovakvim uslovima, obiđe dvesta kuća? To je brdovit deo naše zemlje, najpoštenije bilo bi reći puteva nema, ali istina je da puteva ponegde i ima i oni su izuzetno loši. Videli smo da Filip često i kroz šumu mora da se probija do svojih sunarodnika.

Posle prikazivanja emisije u Oko magazinu "Slučaj poštara Filipa Filipovića" mnogi su rekli da će pomoći poštaru iz Kuršumlijske Banje, ali do sada ništa od tih obećanja.

Godinu dana kasnije, ekipa RTS-a ponovo dolazi u Kuršumlijsku Banju, ovog puta da vidimo kako izgleda posao poštara Filipa Filipovića po lepšem vremenu, ali i da ispunimo obećanje od prethodne godine kada smo se najavili ljudima da ćemo doći, ali nismo uspeli, zbog gore navedenog snega.

Samo se vreme promenilo 

Odmah po dolasku pitali smo Filipa šta se promenilo za godinu dana, on je pogledao oko sebe, pa u nebo, duboko udahnuo i rekao – samo vreme.

To je tačno, napolju je sada toplo i sunčano je, zato i možemo na snimanje da krenemo motorima, ali što se tiče Kuršumlijske Banje i života ljudi u njoj i okolnim selima, to ćemo sada da proverimo. Plan nam je da odemo u Dabinovce, Vrelo, Ljušu i Šatru.

Da bismo ovog puta stigli da ispunimo obećanja i da stignemo do svih, Filip uzima svoj moped APN-6, to je onaj poštarski, crno-žuti. A da bih ga pratio, Filip me vodi do čika Duleta koji živi u blizini zgrade pošte i on takođe ima APN-6 i spreman je da nam ga ustupi.

Čika Dule se zove Dragić Sposejević, ali ne voli tako, on insistrira da ga svi zovu jednostavno čika Dule. "Čika Dule motor vraćamo sutra", tako se rastajemo.

Put do Dabinovca na početku je bio zanimljiv, prva, druga, u retkim trenucima ubacivali smo i u treću brzinu, ali to je ipak kratko trajalo. Što smo dalje odmicali, uzbrdice su bile veće, prašina pomešana sa izduvnim gasovima iz motora koji se muče sada samo u prvoj brzini gušća, a put sve lošiji.

U poseti porodici Đorđević

Od centra Kuršumlijske Banje do kuće porodice Đorđević koja žive uz administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom, vozili smo, pa ceo sat.

Na ulazu u dvorište dočekuje nas Zoran koji tek što je sišao sa traktora, njegov otac uz dobar dan, govori nam kako ne čuje i da mu ne radi slušni aparat i da ne zna gde bi mogao da ga popravi.

Ali najviše tuge videli smo kada nam je izgovrao da je sve spalo na Zorana. To sve, znači da pedesetjednogodišnji Zoran radi od ujutru do uveče kako bi zaradio za ostarelog oca i majku, kako bi zaradio za decu koja se školuju u Kruševcu i za ženu koja brine o deci.

U Zoranovom oku primećujemo umor i beznađe, očaj je ipak najbolja reč. Ne zato što je ustao u pet i što je ceo dan bio na njivi. On je sa porodicom došao u ovu kuću u Dabinovac 1999. godine, preciznije 19. juna, kada više nije mogao da ostane u svojoj kuću u selu Lauša, blizu Podujeva, to njega muči. Razgovor smo lako počeli.

Zoran kaže da je od svog sela udaljen pet kilometara, a vazdušnom linijom možda tri.

"Za sat vremena normalnog hoda mogu da stignem tamo gde sam živeo, u selo Lauša u opštini Podujevo, to vam je prvo selo preko linije", priča Zoran.

Lauša je prvo selo preko administrativne linije i tamo je porodica Đorđević imala, kako Zoran kaže, idealan život. On, supruga i otac su bili zaposleni, majka mu je brinula o lepoj i velikoj kući i deci, a onda su morali sve da napuste. Došli su ovde kod rođaka i ostali.

"Ovo nije život, video si i sam dok si dolazio koliko ti je trebalo da pređeš 20 kilometara, jedno 45 minuta, možda čak i sat vremena u idelanim vremenskim uslovima, a možeš da zamisliš zimi. Kad moraš na 'nivu' da staviš sva četiri lanca, pa usporiš, staviš blokadu, pa šta ti bog da. Pet metara napred pa nazad, pa opet. To nije život, ali kad se mora šta da se radi", kaže Zoran.

"Ovo je slepo crevo, kraj sveta"

Iako se bave poljoprivredom, Đorđevići nemaju ni zrno svoje zemlje. Žive u kući koja nije njihova i sve manje je nade da će se nešto promeniti.

Zoran ne zna čemu da se nada, kaže ničemu. "Nema neke perspektive, evo vidite i sami. Ovo je slepo crevo, kraj sveta. Nema dalje. Tamo ne možemo, (pokazuje na selo odakle je došao, na Kosovu i Metohiji) ne smemo, ovde nema posla. Videli ste Kuršumlijsku Banju, ne znam da li ste kuče sreli", upitao je Zoran.

Prošli put kada smo bili ovde, tri kučeta su lajala na poštara i mene. Ovog puta nismo videli nijednog psa. Na to će Zoran: "E, nema ih više, jer nemaju šta da jedu!"

Sve pokušavam da se setim nekog pitanja da završimo ovaj razgovor u nekom lepšem tonu, ali eto...

"Ne znam, ni meni ovde, jer evo pogledajte, dim, pale (pokazuje šumu koja gori). Šiptari, kradu naša drva", kaže Zoran.

Boli Zorana što su mu drugi uzeli kuću, što mu ti drugi pale šume i kradu drva. Boli ga što i dalje odavde gleda svetla u svom selu, a ne može da ode tamo i što vidi nepravdu, a ne može ništa da uradi.

Ima 51 godinu. Život je imao teške zadatke za njega i do sada je kako-tako nalazio rešenja. Ali u poslednje vreme sve mu je teže. Nismo uspeli razgovor da završimo u nekom pozitivnom tonu, možda ga samo nismo našli ili ga, jednostavno, nema.

Sudbina svih "Zorana" 

Dabinovac, Vrelo, Ljuša, Šatra, u svakom od tih sela živi neki "Zoran". Nijedan od njih nema signal za telefon i nema asfaltiran put do kuće. Neki od tih Zorana je ovde došao da živi jer je morao, a neki su hteli da se sklone iz grada, ima i onih koji su se vratili na selo, jer ih je grad ostavio bez posla i izbacio.

Možda je sve moralo da bude ovako kao što nam je sad, možda ništa nismo mogli da uradimo drugačije. Možda sva sela, a pogotovo ova u Kuršumliji moraju da se ugase i da nestanu. Šta drugo može da se dogodi dok slušate Ljubišu Bradića, šefa Mesne kancelarije, koji nam čita prošlost, sadašnjost, ali i budućnost, sve to piše u matičnim knjigama rođenih.

"U srećno vreme na ovim prostorima, koje pokriva Mesna kancelarija Kuršumlijska Banja, bilo je dosta rođenja, recimo da je 1952. godine izvršen 101 upis u knjigu rođenih, 1953. godine ovde je bilo 142 rođenih, 1954. 138 upisanih u matične knjge, 2017. bilo je šest upisa, a 2018. bio je jedan upis", ističe Bradić.

Ostati ili otići 

Da li se sećate poštara Filipa Filipovića?

E taj poštar Filip Filipović mora de obiđe dvesta kuća, kako bi podelio penzije, račune, pisma i što je još važnije, da im odnese hranu i lekove, da porazgovara sa svima, kao što smo i mi sada.

Ovde većina živi životom, koji je po svemu bliži XIX veku, ali naravno nisu ih zaobišli ni ovi savremeni problem iz XXI. Zbog svega, Filip se ponekad, sa razlogom pita, da li im pomaže, zato što je tu za njih i zato što oni delom i zbog njega ostaju u ovim brdima.

Ili bi za sve bilo bolje i lakše da nije tako. Da odu tamo, gde ima puteva, signala za telefon, interneta i posla od kojeg mogu da žive i školuju decu.

Teško je sada imati neki dobar odgovor, ali statistika nam kaže da za neko vreme, ako se ništa ne promeni, odgovori neće biti potrebni.