Ante Tomić: Što je Hrvat bez Srbina (i obrnuto)

Tokom jedne takve radionice koju je držao u "Mokrin hausu", razgovarali smo sa Antom Tomićem. Smeška se dok nam priča kako u stvari i ne zna na koja bi pravila i smernice u pisanju ukazao budućim kolegama.

"Nemojte pisati dosadne knjige – jer ako je nešto dosadno, nije književnost", objašnjava nam da je to jedini savet koji svima govori.

Ante Tomić zaista piše sve, ali nikako ne piše dosadne knjige. Njegovi romani prepoznatljivi su po duhovitim opaskama i satiričnim zapažanjima, a ako ih neko nije čitao – onda je dovoljno pomenuti da je Tomić autor scenarija za filmove "Karaula", "Ustav Republike Hrvatske"...

Za sebe ipak najviše voli da kaže da je novinar. Njegova oštra kritika svakodnevice redovno se pojavljuje u štampi. To mu pomaže da održi kondiciju – i u pisanju i u kritičkom promišljanju.

"Ja svakog tjedna proizvedem određenu količinu teksta. Mislim da to pomaže, mada zna biti frustrirajuće i nisu svi tekstovi uvijek dovoljno dobri, ali sama svakodnevnost pisanja je vrlo važna", kaže Tomić.

Koliko se razlikuje redovno pisanje za novine od pisanja proze? Udaljava li Vas štampa od književnosti?

Neki pisci to potcjenjuju, pisanje knjiga im je elitnije... A meni su u stvari novine super! Ja pisanje u novinama smatram važnim. Meni je stalo da to napišem, katkad se znalo dogovoriti da me dobar tekst u novinama veseli više nego kazališna premijera mog scenarija. U novinama doprete do većeg broja ljudi. Ja nisam elitista, ja sam ljevičar i ja se trudim obraćati se što većem broju ljudi. I ja volim biti na trafici i da sam tu sa križaljkama i horoskopom (smeh)... Meni je to sjajno i jako mi se sviđa.

Oni koji čitaju Vaše kolumne doživljavaju Vas i kao analitičara, tumača prilika. Da li Vi sebe tako doživljavate?

Ja pišem stvari koje želim kazati i pišem neke rečenice i misli otvoreno i bez suzdržavanja. Imam potrebu da to kažem. Iskreno, ja ne mislim da je to nešto jako važno. I onda su me počeli ljudi zaustavljati na ulici, hvaliti to što sam napisao i govoriti da je dobro da je neko imao hrabrosti to kazat' i ja sam shvatio da je to ljudima važno i da se ljudi osjećaju dobro. Tako sam shvatio da radim neki društveno vrijedan posao. Mada ja i dalje ne mislim da sam ja išta drugo osim čovjeka koji stavlja svoje misli na papir.

Ali te "misli na papiru" nekad budu praćene i tužbama, nisu Vam nepoznati ni fizički napadi. Jeste li se pokajali zbog nekog teksta?

Meni se dešava da mi dovikuju na ulici i da me nazivaju svakakvim imenima. Imao sam i ružnih reakcija. Imao sam i sitaciju da je čitav grad ispisan grafitima o meni. Ali negdje je to i neko priznanje. Mislim – uzrujao sam neke ljude i kad čujete te ljude – onda mi je nekako drago da sam ih uzrujao. Dosta bi mi teško palo da me ti ljudi počnu hvaliti. Njihov bijes i uvrede su neko priznanje.

Ante Tomić voli da se suprotstavlja ustaljenom i većinskom mišljenju sredine. Bez problema je, u momentu kad se i predsednik Evropskog parlamenta izvinjavao javnosti u Hrvatskoj zbog izjave da je su Istra i Dalmacija italijanske, otišao korak dalje. Kao pisac Splita napisao je da postoji čak i "srpska Dalmacija", koja je "danas možda bez struje", ali i kao takva – zavičaj je i Sime Matavulja i Vladana Desnice i Arsena Dedića. Jedna od njegovih čestih tema u kolumnama je i Vukovar. Naravno, i tu polemiše sa dominantnim stavovima. I sve to objašnjava jednostavnim primerom:

"Gradonačelnik Vukovara ništa nije učino za taj grad, ali on će kazat' eto na primjer da srpska djeca neće da ustaju na himnu. I onda će napraviti skandal oko toga, i onda će se pričati kako srpska djeca ne ustaju na himnu, i onda će neko udarit' nekog srpskog dječaka i tako će se stvoriti neka priča. Umjesto da pričamo da u tom gradu nema ničega, nema života, nema perspektive, nema budućnosti."

Ne vidite perspektivu ni u Evropskoj uniji. Kada je pre šest godina Hrvatska slavila članstvo u Uniji, govorili ste kako će to samo da olakša iseljavanje u evropske zemlje, dok dobre strane evrointegracija niste primećivali. Da li je danas dugačije, da li se nešto promenilo?

Ako ima nešto dobro, ja to nisam primijetio. Dogodila se depopulacija i masovni egzodus. I ranije su se iseljavali, ali to (članstvo) je samo olakšalo iseljavanje. Zapravo se nije dogodilo ništa. Ja bih čak rekao da smo se ranije pretvarali da smo kulturni i civilizirani. Znate ono – kao obiteljski nasilnik prije no što se oženi pa je bio nešto kao fin dečko, a onda se oženio pa je on nju ošamario. Tako smo i mi nakon što su nas primili u Uniju, više se nismo imali potrebe pretvarati i ponovo smo potonuli u taj nekakav strašni nacionalizam i netrpeljivost.

Možemo li ovaj razgovor da završimo u optimističnijem tonu?

Možemo.

Počeli smo o pisanju – onda o tome i za kraj: šta sada pišete?

Sad sam negdje u jednom romanu i ne znam u kojem će se smjeru razvijati. Onda radim i jednu dječju priču koju želim konačno nakon nekog dužeg vremena završit', to je nešto što će biti jedna veća slikovnica. To je priča o jednoj ptici koja se boji visine. I radim jedan filmski scenarij sa Rajkom Grlićem.