Prerano u svetu odraslih

Za većinu šesnaestogodišnjaka škola je glavna i najčešće jedina obaveza, ali ne i za Đorđa Markovića. Kada završi nastavu u mašinskoj školi i dođe kući čekaju ga brojni poslovi. Dan mu je, kaže, kratak da uradi sve što mora.

"Da nahranim guske, šotke, piliće, zečeve, da presvučem oca. Mora da se radi", navodi Đorđe.

Voli Đorđe radove u polju, oko živine i zečeva, ne smetaju mu ni žuljevite ruke, ali mu se život potpuno promenio pre tri godine kada je otac imao moždani udar. Prošle godine umrla je i majka, pa su on i sestra preuzeli brigu o domaćinstvu i nepokretnom ocu.

"Već smo i navikli na sve te obaveze jer ko će drugi ako nećemo mi?", pita Aleksandra.

Dodaje da je kuća u jako lošem stanju, ali da joj najteže pada zdravstveno stanje oca. "Tata je u lošem stanju, pa bi bilo dobro da ako može ode u banju, kako bi se oporavio", navodi Aleksandra.

Sa 20.000 dinara, kolika je očeva penzija i naknada za tuđu negu i pomoć, Đorđe kaže da ne može da pokrije sve troškove. Zato radi i po selu. Udruženju za pomoć nezbrinutoj i bolesnoj deci u Paraćinu obratio se za pomoć, potreban mu je cirkular za drva i traktor da bi lakše obrađivao svoje njive.

"On uopšte nije tražio novčanu pomoć nego traktor, da bi mogao da radi, i da od tog rada i zarađuje", navodi Elvin Stanković iz Udruženja "Paraćin mali grad veliko srce".

Javio se i donator koji će zameniti stolariju na kući. Novca, ipak, nema dovoljno za propalu belu tehniku i specijalni krevet za nepokretnog oca.