Paralovo, život od danas do sutra

Do ovog zaseoka teško se stiže i kolima. Nema puta, putokaza, ali ni Srba. Usamljena među Albancima živi desetočlana porodica Ristić. Tri generacije pod jednom krovom.

"Život u ovom selu odnosno u mahali gde mi živimo je život od danas do sutra. Svaki dan liči jedan na drugi, prolaze dani i godine", rekao je Predrag Ristić.

A već dvadesetu godinu istrajni su u jednom - da ostanu na ognjištu. Sa komšijama Albancima prvih godina posle sukoba, kažu, kao da se nisu poznavali. Ni danas nemaju mnogo povoda za razgovor. 

"Ali i u zadnje vreme život je takav, mora da se komunicira, moramo da prolazimo kroz njihova sela, moramo da idemo u njihove prodavnice, kupiti nešto deci. Nema nekih većih problema osim nelegalne seče šuma koja se 20 godina ne zaustavlja", rekao je Predrag.

O ogrevu makar ne brinu, a briga manje je i hrana koju proizvode - imaju malu baštu, nekoliko krava i živinu. Uz to i Predragovu platu nastavnika ruskog jezika u seoskoj školi udaljenoj nekoliko kilometara. Trećina učenika je iz kuće Ristića - njegovo dvoje dece i dva bratanca.

Nevena je ispričala da je obezbeđen prevoz do škole i da ih je u razredu dvoje.

U Aleksandrovom razredu - jedan đak više. On kaže da mu najviše nedostaje društvo, jer u selu nema drugara. 

Bez prijateljica ili komšijske kafe je i njihova mama. Sunčica Ristić kaže da su joj društvo jetrva, svekrva i deca kada dođu iz škole. 

Starijim ukućanima nedostaje neko drugi - seoski lekar koga nema dve godine. Do najbližeg sada putuju dvadesetak kilometara.

"Zamislite, za jedan lek treba da idem u Šilovo da prepišu jedan lek da bih ga kupio", rekao je Živojin Ristić.

Pamti bolja vremena kada je u Paralovu bilo svega, pa i čestih povoda za okupljanje. Među gostima su bili i Albanci.

"Možda će da vam bude smešno ali kada sam se oženio 53 Albanca bili na svadbi, pet kilometara odavde. Nismo imali nikakav problem ranije, išli smo da radimo kod njih i oni su dolazili kod nas, zajedno smo čuvali stoku", ispričao je Živojin. 

Danas familiju i prijatelje dočekuju uglavnom za slavu, jer drugih prilika nema. Ipak, u ovoj kući veselo je gotovo svake večeri. Za to je zadužen najstariji unuk koji pohađa gimnaziju u Šilovu.

Jovan kaže da svako jutro ustaje u pet sati i da je na početku bilo naporno, ali da se posle navikao.

"Kad završim srednju školu želja mi je da odem na arhitekturu ili Elektortehnički fakultet", rekao je Jovan.

A želja starijih ukućana je da ostanu na dedovini i kada deca odu svojim putem.

"Ovu zemlju smo nalsedili, možda 300 godina su je naši stari čuvali, i greota bi bila da to ostavimo. Rešeni smo i ja i moja porodica i brat i snaja dok smo u mogućnosti da ostanemo tu na svom mestu jer boljeg mesta nam sigurno neće biti", rekao je Predrag.