Despića kuća – dom časti i nezaborava

Dok se granala porodica, zanatska i trgovačka, Despići su brižljivo čuvali ono najvrednije – svoj obraz. Pa se i danas o ovoj kući govori kao o kući časti i nezaborava, koja je dala mnoge učene i ugledne ljude. Najistaknutiji među njima bio je Hadži Makso Despić – trgovac, državni blagajnik u turskom carstvu i potom gradski većnik u austrougarskom, zadužbinar, dobrotvor i vizionar koji je menjao varoš na Miljacki.

"U to vreme je imao pet dućana i tri kuće, dve njegove kuće, obe su muzeji, a treća kuća je uništena u toku Drugog svetskog rata. Istorija grada i kulture stanovanja se lepo vidi u Despića kući. Pošto je ova porodica ovde živela preko 250 godina u kontinuitetu, onda vidimo promene. Znači, Osmansko carstvo i Austrougarska monarhija se nalaze pod istim krovom", navodi Senad Kuč, muzejski pedagog iz Muzeja Sarajevo.

Nameštaj, slike, pa i delo Paje Jovanovića, ikone i kandila, italijanska ogledala i engleski sat, skupoceni lusteri – sve je originalna ostavština Despića. Unosili su dah zapada u sarajevsku čarišiju i bili ljubitelji umetnosti – u njihov dom je stigao jedan od prvih sarajevskih klavira i običaj da se posle večere sluša muzika, a prve pozorišne predstave u Sarajevu organizovali su u svom domu. Makso je bio i inicijator osnivanja prvog sarajevskog muzeja – Muzeja Stare pravoslavne crkve.

Srce kuće Despića je Maksova soba za rad i odmor u kojoj su svi originalni predmeti koje je donosio sa svojih dalekih putovanja. Verovatno je upravo u toj sobi Hadži Makso Despić napisao i svoj čuveni testament 1921. godine.

U njemu je siromašnim Sarajlijama, svih veroispovesti, ostavio značajnu sumu novca i dao precizna uputstva o sahrani, da recimo "za njim crninu kao žalost niko ne nosi i na kola da se ne smeju stavljati cveće i venci".

Parastosi po pravoslavlju i bez ikakvih skupova i gozbi, jer dovoljno je za života ugostio ljudi, a Bog mu dao sva blaga ovoga sveta u deci i porodu koji iza sebe ostavlja da i oni budu dika i ponos na uslugu srpskom narodu. Umro je Hadži Makso šest godina kasnije, ali kako je radio i živeo, za primer bi moglo da posluži i danas.