Tanasković: Ni Osmanlije Srbima nisu otimale gusle

"Lista nematerijalnog nasleđa je vrlo popularna i danas se zemlje više trude da upišu nešto na tu listu nego na listu materijalnog nasleđa", kaže u intervjuu za Oko magazin Darko Tanasković, koji je od 2014. do leta ove godine bio ambasador Srbije pri Unesku.

Objašnjava da je polemika koja se vodi u javnosti o tome čije su gusle i ko ima pravo na njih rezultat "negativnog upliva politike".

Orijentalista po obrazovanju, Tanasković podseća da ni Osmanlije nisu Srbima otimale gusle.

Na dan kada je pevanje uz gusle upisano na listu nematerijalne baštine, otvoren je Kulturni centar Srbije u Pekingu, gde je upravo pevanje uz gusle bilo deo svečane ceremonije otvaranja. Potom je usledio protest Ministarstva kulture Crne Gore. Ima li on uopšte osnova?

– Upisano je pevanje praćeno guslama, kao jedna celina koja ima specifičan kulturni značaj i ne može se odreći da to pripada srpskoj tradiciji i savremenosti, kao jedan fenomen koji prevazilazi taj instrument kao takav. Ta reakcija je plod jedne situacije u regionu i potrebe da se reaguje za svaki slučaj zbog sopstvenog javnog mnjenja na sve što nekome može izgledati kao posezanje za tuđim kulturnim nasleđem. U ovom slučaju, to je višestruko besmisleno! Pre svega, nominacija je uvek u principu otvorena i za druge individualne i kolektivne nominacije te vrste. Drugo, niko ne može poreći da srpskom narodu pripadaju gusle kao što pripadaju i srpskom narodu u Crnoj Gori i onima koji sebe smatraju Crnogorcima. Bili su i komentari u vezi sa nošnjom koju je nosio guslar prilikom manifestacije (otvaranja Kulturnog centra), koja je takođe veoma značajna.

Ministarstvo kulture Srbije odgovorilo je da je to deo nošnje koju nose Srbi u Hercegovini i Crnoj Gori...

– Pa ko je i nosio drugačiju nošnju u Crnoj Gori?! Znate, ja bih rekao nešto što bi moglo biti rešenje, ali ne može zbog politizacije svega toga. Jedna je stvar narod, druga stvar nacija, u ovom slučaju jedan deo naroda srpskog je odlučio da bude posebna politička nacija i to niko ne može osporiti sa stanovišta kulture i ostalog, ali tvrditi da u prethodnom istorijskom periodu, koji je prethodio svemu ovom, kultura nije zajednička zapravo ista, to je ta revizija ili pokušaj revizije istorije koji je pogrešan i onda se stvara u javnosti jedan sentiment ostrašćenosti potpuno neprimeren i onda se govori o prestizanju.

Ima li ovde dobitnika i gubitnika? Kulturno dobro, da pojasnimo, nije neka intelektualna svojina, patent, na koji niko osim onog ko ga je upisao nema pravo.

– Naravno. Nije to neki zaštićeni brend alkoholnog pića gde bi sad bio kažnjen neko ko posegne za tim brendom. Imaju pravo i druge zemlje da se priključe nominaciji, pojedinačno ili kolektivno.

Prištinski list Koha piše, a za sada niko nije demantovao, da su Crna Gora, Albanija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina uputile zahtev Unesku da se razmotri da li gusle pripadaju vizantijskoj ili arapskoj tradiciji. Da li će uopšte Unesko takav zahtev razmatrati?

– To je potpuno irelevantno, to moguće daleko poreklo! Inače ništa ne bismo mogli upisati na listu, sve bi bilo grčko ili kinesko ili... Tako je albanski guslar suze prolivao i optužio ministarstvo za nesposobnost i rekao da ih je Srbija pretekla i onda su morali da daju jedno saopštenje, da bi umirili javnost, gde vrlo jasno kažu da činjenica da je Srbija upisala pevanje uz gusle ne znači da su gusle postale samo srpske. Uostalom, Albanci ih zovu lauta, mada bar desetak naroda taj naziv ima u svom jeziku i tradiciji.

Vi ste u jednom autorskom tekstu napisali: "Nemojte pokušavati da Srbima baš sve oduzmete. Ostavite im bar gusle. Ni Osmanlije ih nisu otimale."

– Mi smo u najtežim istorijskim prilikama pevali uz gusle. Pesma nas je održala, njojzi hvala. Pa i danas se moramo držati za kulturu, jer očigledno i po ovim rezultatima u Unesku tu smo najjači. A s druge strane, Kosovo nije uspelo da uđe u Unesko.

Neki tumači upravo to povezuju sa aktuelnim reakcijama. Kažu da je postojao pokušaj da Tirana i Priština zajedno upišu gusle odnosno lautu na listu pa je taj zahtev odbijen jer Kosovo nije u Unesku i nije ni uspeo pokušaj Prištine da postane član... Da li to može da bude uzrok ovih negativnih reakcija iz okruženja?

– Sve je to povezano, iako fenomeni nisu istog reda. Kada je reč o navodnom nameravanom kandidovanju gusala od Albanije i Prištine, ja sam to u Unesku čuo kao vest, ali to nije potvrđeno. A moram da priznam da je to možda uticalo i na naše da se ubrzaju, jer je tada udruženje guslara pomalo panično zavapilo da će nam Albanci oteti gusle, na sličan način kao oni sada. Znate šta – nije loše da smo mi jednom nešto prvi upisali! Pa neka se sada oni priključe. I mislim da tu nema problema, osim ako nije problem što je Srbija prva upisala, a nekima je i to očigledno problem.

Što se tiče onog drugog aspekta, a to je prijem Kosova u Unesko, tu postoje dva momenta. Jedan je da sve što se događa, pa i u Interpolu i drugde, svedoči da je položaj Srbije poboljšan i to izaziva nervozu kod onih koji bi na svoj način da reše problem statusa Kosova. A s druge strane, jako je dobro da je u Srbiji shvaćeno da je evo posle upisa stećaka, koje smo upisali zajednički sa ovima koji se sada navodno suprotstavljaju upisu gusala kao srpskih, upisali smo i slavu i kolo... I shvatili smo da Srbija mora biti aktivna da bi se njen glas bolje čuo i u vezi sa prioritetnim nacionalnim pitanjima kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji.

Tu dakle govorimo o materijalnoj baštini, koja je upisana na Uneskovu listu kao "Srednjovekovni spomenici na Kosovu, Srbija" i koja se vodi kao ugrožena baština. Šta ukoliko Priština intenzivira svoje zahteve da postane član Uneska i šta ako joj to nekad uspe?

– Tu su, za sada, šanse male. Srbija tome mora da se argumentovano suprotstavi, ne samo iz političkih nego i kulturnih i moralnih razloga. A pošto moramo razmišljati i o najgorim scenarijima, ako bi se dogodilo da Kosovo kao država bude u Unesku, onda bi se to vodilo teritorijalno kao Kosovo, što ne znači da bi to bilo u smislu vlasništva. Naravno, znate kako se Albanci odnose prema našem nasleđu i kad bi formalno bili nadležni, iluzorno je i naivno misliti da bi ih bolje čuvali.