Humanost u trenucima najveće tuge

"Doktorka Emilija i doktorka Mina su došle i rekle: mislimo da imamo srce za Vas. U tom momentu je bilo da li da plačem, da li da se smejem. To su zaista izuzetno pomešana osećanja. Radujete se nekom svom produžetku života, a opet tugujete sa životom koji je to omogućio", priča četrdesetjednogodišnja Tamara Dobričić iz Aranđelovca.

Tamara ima troje dece. Desetak dana od transplantacije se dobro oporavlja. Počela je da ustaje, radi vežbe, jede, i ne prestaje da se smeje.

"Ovde imam fizičku podršku svih sestara, ali mnogo važniju – psihičku podršku", kaže Tamara.

Direktor Klinike za kardiohirurgiju Svetozar Putnik objašnjava da se radilo o hitnoj bolesnici, koja je imala sreću da se, sa jedne strane pojavi donor, a sa druge strane ogromna zahvalnost porodici koja je dala pristanak da se transplantacije urade.

"Urađena je jedna transplantacija bubrega na VMA, jedna u Tiršovoj i potom transplantacije jetre, rožnjače i srca u Kliničkom centru Srbije", kaže profesor Putnik.

U Srbiji nema dovoljno donora pa su mnogi pacijenti na listama čekanja i decenijama.

Mnogi, nažalost, ne dočekaju transplantaciju. Iako je Zakonom propisano da smo svi potencijalni donori, to nije mnogo promenilo situaciju.

"Izmena zakona ne može da dovede do povećanja broja procedura. Upravo kroz ovakve primere vrhunske humanosti i, s druge strane, rezultate, kada imate mlade ljude koji žive sa transplantiranim organima – to će promeniti svest građana", smatra profesor Putnik.

Transplantacije nema bez saglasnosti porodice potencijalnog donora. A to je odluka nemerljive vrednosti. Zato su mnoge bolnice u Americi, Kini, Japanu, uvele šetnju u čast donora.

Osoblje bolnice, lekari i sestre prave svojevrsni kordon od bolesničke sobe do operacione sale, gde se obavlja poslednja operacija – kada se donoru uzimaju organi koji znače produžetak života drugima obolelima.

Stoje mirno u tišini, u znak zahvalnosti za veliki čin humanosti.