Kada je zaborav znak za uzbunu?

Neuobičajeno ponašanje supruge nateralo je Radomira da počne da istražuje i da se informiše šta bi mogao da bude razlog tome. Dijagnoza – demencija. Odlučio je da je smesti u dom, a i on je krenuo za njom da bi joj bio blizu.

"Ulazila je u kuhinju i pita gde je Rade, a moje ime je Rade. Ja sam mislio da se ona šali, ali ne. Posle toga je prošlo. A onda je pošla u sobu i pitala: 'A gde su oni ljudi koji su stanovali kod nas?' Nisu dolazili nikakvi ljudi, i onda sam video da nešto nije u redu", priča Radomir Atanacković.

Srodnici ne reaguju uvek na vreme jer ne uoče prve simptome.

"Jako je bitno pratiti, ne plašiti se zbog svake zaboravnosti, ali ako je praćena nemogućnošću da se funkcioniše u svakodnevnim aktivnostima, onda to jeste znak za uzbunu", kaže Slavica Golubović, specijalista psihijatrije.

Kada oboleli više ne prepoznaje svoje okruženje, srodnike, vreme je, savetuju stručnjaci, za smeštaj u dom.

"Nije jednostavno prihvatiti kada dođe u posetu majci, a ona ga oslovljava kao da je njena sestra, ne prepoznaje ih. Uvek radimo na tome da ih animiramo da rade sa njima, da ih podsećaju na neke lepe momente", kaže medecinska sestra Slavica Salmadić.

Upravnica doma za stara lica GCB na Bežanijskoj kosi Ivana Trmčić kaže da, pored usluge smeštaja i nege, trude se da njihov dan bude ispunjen raznim aktivnostima, pre svega u pogledu i radne terapije i didaktičkih materijala.

"Ali kada govorimo o zdravstvenim momentima, moram reći da je većina tih lekova na pozitivnim listama, ali svakako da neki kompletniji vid terapije zahteva i neka dodatna izdavanja", kaže Trmčićeva.

Mesečno za terapiju porodice moraju da izdvoje između 2.000 i 6.000 dinara. Problem su i nedovoljni smeštajni kapaciteti. Samo u Gerontološkom centru Beograd zbrinuto je više od 500 obolelih. Na mesto čeka još oko 100 osoba, iz cele Srbije.