Kakva su sećanja izbeglica na progon i stradanje

Deo izbegličke kolone Miljana Knežević postala je 3. avgusta 1995. godine kada su pale prve granate na Drvar. Kao dvadesetdvogodišnja udovica, na put dug 400 kilometara, krenula je sa troje dece i svekrvom. Dokumenta, garderoba i po koja fotografija bilo je sve što su doneli u Bačku Palanku.

"Čovek ne može da razmišlja ni o čemu materijalnom ni o čemu šta je izgubio, samo može da misli o tome da spasi decu i da ih dovede na sigurno", obajšnjava Miljana Knežević. 

Njena ćerka Jelena tada je imala četiri godine. Premalo, kaže, da se svega seća, a dovoljno da pojedine slike ne izbriše iz pamćenja.

"Najviše se sećam majkinih uplašenih očiju, njenog pogleda, sećam se moje tetke koja je bila tada sa nama, ona je bila u najvećem strahu. Moja majka je tada pokazala koliko je ustvari jedna hrabra žena", kaže Jelena Knežević. 

Tog avgusta dobro se sećaju Majstorovići, koji su u kuću primili tridesetak ljudi prognanih iz Hrvatske.

"U sobama je spavalo najmanje po četvoro, bili su postavljeni francuski ležajevi i tu su spavali. Gde ih je bilo više onda sam imao dušeke, sunđere od 10 centimetara pored kreveta, pa onda prespava majka ili baka pored njih, jer to je tako moralo biti", objašnjava Jakov Majstorović.

A koliko je bilo teško nahraniti 30 i nešto ljudi?

"To su bili veliki lonci, velike šerpe, da jedna osoba ne može sama da ih podigne. Kad smo složni bili, nekad se i hleb mesio, svako jutro sam nosila jednu gajbu hleba iz prodavnice i 10 litara mleka", napominje Draga Majstorović.

I tako skoro tri godine dok se svako od njih nije snašao. Ali porodica Knežević ni posle 23 godine nema dom. Ipak raduje ih činjenica da su na konačnoj listi regionalnog programa stambenog zbrinjavanja.

"Poslednje dve godine konkurisali smo u regionalno-stambenom programu i tu nam je na sva tri konkursa omogućeno da konkurišemo i dobili smo sredstva za seoska domaćinstva, za građevinski materijal i za zgradu, za koju je u toku papirologija, a čija izgradnja treba da krene i tu imamo 16 stambenih jedinica", ističe poverenik za izbegla, prognana i raseljena lica opštine Bačka Palanka Zdravka Mernjik.

Od oko 200.000 prognanih iz Hrvatske 1995. godine, u Bačku Palanku došlo je između 15.000 i 20.000 ljudi, a sportska hala bila im je prva zaustavna stanica. Ubrzo su odatle otišli u druge gradove, a oko 4.000 prognanika ostalo je do danas da živi u tom gradu.