Kako razlikovati dečji nestašluk od povređivanja

"Zvonko Spasić" je znak da se završava čas, a počinje odmor. Vreme za druženje i igru. Međutim, to može da izgleda i drugačije, kada, na primer, grupa dece šamara svoju drugaricu iz odeljenja.

To ne bi trebalo nikome da se dogodi. Nasilju nije mesto u školi niti među decom uopšte. Ali da li se svaki dečji nestašluk, podgurkivanje, čupkanje mora proglasiti nasiljem?

Da li je nasilje ako, iz šale, vežeš svoju drugaricu za stolicu, plašeći je da bi mogla da je povrediš?

"Deca kad se igraju uvek postoji jedan stepen sadizma i odigravaju nešto što su videli ili čuli, ili videli na filmu, televiziji, ali samo postojanje dileme i momenat u kojem se razmisli – aha, da li je ovo dobro ili nije, da li će nju to uplašiti ili neće, govori da nije bila želja u uživanju u strahu ili mučenju drugoga", kaže dr Oliver Vidojević, psihijatar i psihoterapeut za decu i adolescente.

Dobronamerna šala može da sklizne u nasilje. Gurkanje sa dobrim drugom može da se završi ozbiljnom povredom. Neki dečak može da pokuša da skrene pažnju na sebe tako što će simpatiju povući za kosu. A nju to može da uvredi.

"Na primer, ja sam to ponekad radio i to nije nasilje dok se šalimo, ali ako njoj to počne da smeta, najbolje je da prestanemo", kaže četrnaestogodišnji Marko.

"To je pitanje kako shvata gest i onaj ko ga čini i onaj ko ga prima. Tu je jako bitno da ako devojčica kaže nemoj da mi priđeš, a nipošto da me vučeš za kosu i da to bude jasna odrednica da je to nešto što ne prija i da ta devojčica zna da to ne mora da trpi", rekao je dr Oliver Vidojević.

A ono što nekome ne prija mora odmah da prestane. Te veštine komunikacije deca ne mogu da razviju bez pomoći odraslih.

"Ako s njim razgovarate, ako mu objasnite razlog, ako mu objasnite zašto je to važno zbog njega, zašto je to važno zbog drugih, na koji način može ugroziti druge, koje su posledice toga, i ako tu uspostavite neka zajednička pravila, to je najbolja osnova", kaže Vesna Dejanović, koordinatorka programa dečje zaštite Unicefa.

Nametnuta pravila najčešće se krše. Zato je bolje da granicu koja se ne sme preći iscrtate zajedno.

"Moguće je kroz igru, upravo postoje razne vrste pedagoških situacija. Kada se igraju i dođe do sukoba, onda se njima objašnjava da li su prešli granicu ili ne", kaže specijalista pedagogije Slobodan Malušić.

Ponekad i dete samo može da odredi granicu. Kada u očima svog druga ili drugarice primeti strah, to je znak da je igra završena i da treba da se izvini. U suprotnom, to više ne bi bila igra.