Priča o migrantima i fudbalu

"Fudbal je važan za mene jer volim da igram fudbal i znam da igram fudbal. Mogu da driblam, mogu da dodajem, mogu da šutiram i da trčim. Mogu da idem u napad", kaže 11-godišnji Nazir Nuri.

On 13 meseci živi u Centru za prihvat izbeglica u Bujanovcu. Ne seća se kad je počeo da igra fudbal, ali se seća kad je prestao.

"U Avganistanu sam igrao fudbal, ali sam bio previše uplašen jer su dolazili talibani i roditelji su mi rekli da ne smem više da idem u školu jer će me talibani ubiti", priča Nazir.

Iz Mazar-e-Šarifa, grada u kome su napadi talibana svakodnevica, stigao je u Srbiju. Tu fudbal trenira u lokalnom klubu BSK Bujanovac. Igra i u školi, u kampu. Pored same igre, važno mu je što je na mirnom mestu.

"Igram sa mojim prijateljima i nema svađe u fudbalu. Za mene je normalno da tako igramo. Mi smo kao braća, a ako je i devojčica sa nama u timu, mi smo kao braća i sestre, i to je za mene važno u fudbalu", ističe Nazir.

Ima i skromne snove: Sanja o tome da postane fudbaler i da igra upravo u BSK-u.

Godinu mlađi Fazar Madžizada, takođe iz Avganistana, fudbal je upoznao u Srbiji. Veruje da je vrlo dobar igrač, a omiljeni klub mu je Barselona. Omiljeni igrač – Mesi, a na pitanje zašto baš Mesi odgovara: "Zato što je dobar igrač. Ronaldo je najbolji i ne sviđa mi se jer je uvek najbolji."

Ima recept kako da u budućnosti on bude broj jedan. "Svako jutro, čim se probudim igram fudbal", kaže Fazar.

Nije jedini koji sanja isto. Stotinu dece koja su igrala na turniru koji je organizovao Unicef pokazala su da fudbal ima budućnost. Navijanje na srpskom, albanskom i farsi jeziku, fer igra dece i saradnja klubova – pokazuju da fudbal pomaže i sadašnjici.

Iako nije najvažnije, ipak treba pomenuti rezultat. Pobednik turnira bila su deca iz fudbalske škole "Preševo", dok je nagradu za fer-plej dobio tim dece izbeglica iz istog grada. Naravno, niko nije izgubio, jer su samim učešćem na turniru baš svi dobili.