Srpsku nošnju ima ko da nosi

Nadomak Beograda, u kući Ilića, od zaborava se čuva srpska tradicionalna odeća. Vešte ruke, strpljenje i ljubav, kažu, bili su potrebni za stotine jeleka, tkanica, suknji, čakšira koje su izradili tokom 27 godina.

„Mi imamo sve više porudžbina za bebe od godinu dana, za krštenja. Recimo dosta parova uzima za venčanja. Ljudi uzimaju i ovako da imaju za slavu, da dočekuju goste, itd. Evo, skoro smo imali jednog gospodina koji je branio doktorat na fakultetu u Stokholmu. Došao je, kompletnu nošnju naručio“, kaže Dragan Ilić iz Društva narodne radinosti „Srna“.

Šumadijska nošnja iz ove radionice dospela je i do britanskog dvora, a jedan od kupaca bio je i oskarovac Džeremi Ajrons. Ipak, ove zanatlije opstaju zahvaljujući kulturno-umetničkim društvima.

„Razlog tome je što se sve više dece bavi folklorom. Drugo, što u dijaspori ima sve više društava i članova, naših zemljaka koji su voljni da se bave time, oni su veliki, čak i najveći kupci“, rekao je Darko Todorović iz KUD „Branko Krsmanović“ u Beogradu.

Majstori su domaći, ali ne i materijali od kojih se nošnja pravi. Zbog toga što ih kod nas odavno nema, uvoze se iz Pakistana, Sirije, Turske, Češke.

„Sva nošnja koja se pravi u Srbiji, ne pravi se gotovo ništa od materijala koji je napravljen u Srbiji – mislim na čoju, šifon, gajtane“, ističe Dragan Ilić.

Nošnje koje su od domaćih materijala ručno radili i nosili naši preci, čuvaju se u mnogim kućama.

„To je neko nasleđe kojeg se ljudi teško odriču. Ali moram da priznam, dolaze mlađi koje baš ne interesuje i onda se odriču te nošnje. Jedan muški fermen, jelek koji se nosi u Šumadiji, sa toliko mesa, srme to više ne može da se uradi. To se mesecima radilo. Tada se nije radilo zbog novca nego da bi izgledalo što lepše“, objašnjava Darko Todorović.

Nekada odeća, danas je nošnja luksuz. Oni koji ne mogu da je priušte, biraju manje predmete domaće radinosti. Projekat „Suveniri Srbije“ okuplja oko 2.000 proizvođača čiji su najveći kupci kompanije.

„Za svoje reprezentativne poklone više ne biraju rokovnike, upaljače i slične proizvode, već su to tradicionalni srpski proizvodi“, rekla je Ana Jovanović iz „Suvenira Srbije“.

Najtraženiji su opančići, licidersko srce, šajkače.

„Ručno rađeni proizvodi traže i vreme, traže i veštinu, i materijal. Nažalost, tako ručno rađeni proizvodi moraju da se prodaju po suvenirskim cenama, a suveniri su uglavnom neke sitnice serijske proizvodnje“, dodaje Ana Jovanović.

Upravo serijska proizvodnja mogla bi da ugrozi domaće zanatlije, jer se u prodaji nalaze i srpski tradicionalni predmeti proizvedeni u Kini.