Tuga u Veterniku, sećanje na život koji nikada neće biti isti

Na području Novog Sada, utočište je pronašlo više od 40.000 prognanih Srba iz Knina, Obrovca, Slunja, Vojnića, Vrginmosta, Petrinje i drugih mesta – uglavnom u Veterniku koji je tako postao najveće naselje u kojem žive srpske izbeglice iz Hrvatske. Sećanja na "Oluju" ne blede, a put povratka u zavičaj za njih je i dalje rovit.

Sa slikom ubijenog brata Mihajla, koji je tek u martu ove godine sahranjen, Ana Rajšić iz Gornje Bačuge kod Petrinje svedoči o golgoti koju je njena porodica doživela u "Oluji" 1995. godine. Tada im je, kaže, sve oduzeto – imovina ali i život, koji više nikada neće biti isti. Gleda patnju svojih roditelja koji su od tada kao žive senke.

"Tuga dok dišem, ništa se ne može zaboraviti, pogotovo to što njega nema. Sve ostalo je manje važno. On je bio stub naše porodice, nema ga više. Deca siročići, roditelji sami, sve izgubljeno, sve spaljeno, povratka nema", priča Ana.

Područje Petrinje je bilo mesto u kojem se pre rata lepo živelo, svi su radili, kaže Janko Vilus. U "Oluji" mu je ubijen brat Lazar. Posle toga za njih nije bilo života u Petrinji.

"Sećanje na tu izbegličku kolonu je zaista bolno. Gledajući i opraštajući se sa Banijom mislio sam da li ikad više... Taj zadnji pogled je bio tužan i jadan. Narod ide u kolonama, stoka gleda iz dvorišta, neko ju je raspustio, neko nije, ostaju prazna dvorišta, ostaju njive, obrađeno, sve je bilo kultivisano. I jednostavno, pod pritiskom minobacačkih granata, pod pritiskom jedne vojske koja je nastupala organizovano, mi smo se povlačili neorganizovano. Pre 'Oluje' u Petrinji je živelo 64 odsto Srba, a ostali deo su bili Hrvati", seća se Janko.

Na licima izbeglih Srba iz Krajine, u Veterniku kod Novog Sada, urezan bol. Patnja koja traje 22 godine, kažu, ne prestaje.

"Sećam se kolone, tog dana smo izbegli, sin mi je tada imao 17 dana kad smo bežali. Molio sam Boga pored onoga što smo videli samo da izvučemo žive glave i da dođemo nekako do Srbije. Ne bih poželeo nikom tako nešto, bilo koje da je nacije i vere", kaže Neven Ljubičić iz sela Krupa, Obrovac.

Njegov sin Dejan kaže da mu je zavičaj u srcu. "Idem u svoj zavičaj, iako sam imao 17 dana, jer to je i dalje u mom srcu. Tamo sam rođen iako nisam tamo odrastao, i dalje ga posećujem, uvek će biti u mom srcu", kaže Dejan.

Oni koji su se vratili u Hrvatsku teško žive, nemaju škole, bez posla su i ne mogu lako da vrate u posed svoju imovinu pa čak ni lična dokumenta.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.