Stvaranje Jugoslavije, vek od Krfske deklaracije

Krfsku deklaraciju potpisali su premijer Srbije Nikola Pašić i Ante Trumbić, predsednik Jugoslovenskog odbora, koji je predstavljao Slovence, Hrvate i Srbe pod austrougarskom vlašću.

Deklaracijom su južnoslovenski narodi u Austrougarskoj zatražili ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom u zajedničku državu pod nazivom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, s dinastijom Karađorđevića na čelu.

Odredbe iz Krfske deklaracije prihvatio je i Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje.

Nakon burne rasprave o federalističkom i centralističkom modelu zemlje, na krfskoj konferenciji je zaključeno da će o uređenju buduće države odlučiti Ustavotvorna skupština nakon ujedinjenja.

Srbi, Hrvati i Slovenci smatrani su u Deklaraciji jednim, troimenim narodom, a priznavala se ravnopravnost njihovih imena, simbola, pisama i vera. 

Taj dokument nije bio obavezujući pravni akt, ali je imao politički i moralni značaj.

Narodna skupština je prethodno, u jeku Kolubarske bitke 7. decembra 1914, usvojila Nišku deklaraciju. Tim dokumentom je Srbija kao svoj ratni cilj postavila "oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca".

Srpska vojska je s francuskim saveznicima probila Solunski front u septembru 1918. godine, a 1. decembra je proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tekst Krfske deklaracije

Na konferenciji članova prošlog koalicionog i sadašnjeg kabineta Kraljevine Srbije i predstavnika Jugoslovenskog odbora sa sedištem u Londonu, koji su do sada paralelno, a u prisustvu i uz saradnju Predsednika Narodne Skupštine, izmenjane su misli o svima pitanjima, koja su skopčana sa budućim zajedničkim državnim životom Srba, Hrvata i Slovenaca.

Srećni smo, što i ovom prilikom možemo konstatovati, da je među članovima konferencije i ovoga puta vladala jednodušnost u svima pitanjima budućeg zajedničkog državnog života.

Pre svega, predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca ponova i najodsudnije naglašavaju, da je ovaj naš troimeni narod jedan i isti, po krvi, po jeziku, po zajedničkim životnim interesima svoga nacionalnog opstanka i svestranog razvitka svoga moralnog i materijalnog života.

Ideja o njegovom nacionalnom jedinstvu nikada se nije gasila, ma da je sva moć umna i fizička nacionalnog mu neprijatelja bila upravljena protivu njegovog jedinstva, njegove slobode i nacionalnog opstanka. Bio je podvojen u više država, a u samoj Austro-Ugarskoj izdeljen, ne na tri plemenska imena, nego na jedanaest pokrajinskih uprava i trinaest zakonodavstava. Osećaj njegovog nacionalnog jedinstva i duh za slobodom i nezavisnošću održali su ga u neprekidnim vekovnim borbama na istoku sa Turcima, a na zapadu sa Nemcima i Mađarima.

Brojno slabiji i od istočnog i od zapadnog neprijatelja, on nije mogao sam obezbediti svoje narodno i državno jedinstvo, svoju slobodu i svoju nezavisnost, jer i na istoku i na zapadu njegovom vladao je protivu njega surovi princip: sila nad pravdom.

Ali je naš narod dočekao čas, kad nije više usmaljen u svojoj borbi. Borba koju je nemački militarizam nametnuo Rusiji, Francuskoj i Engleskoj za odbranu njihove časti i slobode i slobode i nezavisnosti malih država, pretvorila se u borbu za slobodu sveta, za pobedu prava nad silom. Svi narodi, koji ljube slobodu i nezavisnost, udružili su se da se zajednički brane, da po cenu svih žrtava spasu civilizaciju i slobodu, da stvore nov međunarodni poredak, zasnovan na pravdi i slobodi svakoga naroda da se sam opredeljuje i sam osniva svoj državni i nezavisni život, te da se na taj način zasnuje nov, miran i trajan period razvitka i napretka čovečanstva, i obezbedi svet za večita vremena od ovakve katastrofe, što je prouzrokovala osvajačka žeđ nemačkog imperijalizma.

Plemenitoj Francuskoj, koja je proklamovala princip slobode naroda, i slobodoumnoj Engleskoj pridružiše se velika američka Republika i nova slobodna i demokratska Rusija, da u svojim manifestima objave pobedu slobode i demokratije, kao glavni cilj rata, a načelo slobodnog samoopredeljenja naroda, kao osnovni princip novoga međunarodnog poretka.

Naš troimeni narod, koji je najviše stradao od grube sile i nepravde, koji je za svoje pravo slobodnog samoopredeljenja podneo najveće žrtve, prihvatio je sa oduševljenjem taj uzvišeni princip kao glavni cilj ove strašne borbe, u kojoj je gurnulo ceo svet nepoštovanje prava samoopredeljenja naroda.

I autorizovani predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca, konstatujući da je jedini i neodstupni zahtev našega naroda, zahtev koji on postavlja na osnovu načela slobodnog samoopredeljenja naroda da bude potpuno oslobođen svakog tuđinskog ropstva i ujedinjen u jednoj slobodnoj nacionalnoj i nezavisnoj državi, složili su se, da ta njihova zajednička država bude zasnovana na ovim modernim i demokratskim principima:

1) Država Srba, Hrvata i Slovenaca, poznatijih i pod imenom južnih Slovena ili Jugoslovena, biće slobodna, nezavisna Kraljevina s jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. Ona će biti ustavna, demokratska i parlamentarna monarhija na čelu sa dinastijom Krađorđevića, koja je dala dokaza da se s idejama i osećajima ne dvoji od naroda i narodnu slobodu i volju stavlja na vrh svega.

2) Država ova zvaće se: KRALjEVINA SRBA, HRVATA I SLOVENACA. A vladalac: KRALj SRBA, HRVATA I SLOVENACA.

3) Ona će imati jedan državni grb, jednu državnu zastavu i jednu krunu. Ovi državni emblemi biće sastavljeni iz naših sadašnjih, posebnih emblema. Državna celina obležavaće se državnim grbom i državnom zastavom. Državna zastava, kao simbol jedinstva, isticaće se na svima nadleštvima Kraljevine.

4) Posebne zastave, srpska, hrvatska i slovenačka ravnopravne su i mogu se isticati i slobodno upotrebljavati u svima prilikama. I grbovi posebni mogu se isto tako upotrebljavati slobodno u svima prilikama.

5) Sva tri narodna imena: Srbi, Hrvati i Slovenci, potpuno su ravnopravna na celoj teritoriji Kraljevine, i svako ih može slobodno upotrebljavati u svima prilikama javnog života i kod svih vlasti.

6) Obe azbuke, ćirilica i latinica, takođe su potpuno ravnopravne i svako ih slobodno može upotrebljavati na celoj teritoriji Kraljevine. Sve državne i samoupravne vlasti dužne su i u pravu upotrebljavati i jednu i drugu azbuku, saobražavajući se u tome želji građana.

7) Sve priznate veroispovesti vršiće se slobodno i javno. Pravoslavna, Rimokatolička i Muhamedanska veroispovest, koje su po broju sledbenika najjače u našem narodu, biće jednake i ravnopravne prema državi. Na osnovu ovih principa zakonodavac će se starati, da se čuva i održava Konfesionalni mir, koji odgovara duhu i prošlosti celokupnog našeg naroda. 

8) Kalendar treba što skorije izjednačiti.

9) Teritorija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca obuhvata svu onu teritoriju, na kojoj živi naš troimeni narod u kompaktnoj i neprekidnoj masi, i ona se bez povrede životnih interesa celine ne bi smela krnjiti. Naš narod ne traži ništa tuđe: on traži samo svoje i želi, da se sav, kao jedna celina, oslobodi i ujedini. I za to on, svesno i odlučno, isključuje svako delimično rešenje svoga narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Naš narod postavlja kao jednu nerazdvojnu celinu problem svoga oslobođenja od Austro-Ugrarske i njegovog ujedinjenja sa Srbijom i Crnom Gorom u jednu državu. Po načelu slobodnog narodnog samoopredeljenja ni jedan deo ove celine ne može se pravično odvojiti i prisajediniti drugoj kojoj državi bez pristanka samoga naroda.

10) Jadransko More, u interesu slobode i ravnopravnosti svih naroda, biće slobodno i otvoreno svima i svakome.

11) Svi građani (državljani) na celoj teritoriji jednaki su i ravnopravni prema državi i pred zakonom.

12) Izborno pravo za izbor narodnih poslanika za Narodno Predstavništvo, kao i izborno pravo za opštine i druge upravne jedinice, jednako je i opšte, i vršiće se neposrednim i tajnim glasanjem po opštinama.

13) Ustav, koji će posle zaključenja mira doneti Ustavotvorna Skupština, izabrana na osnovu opšteg i jednakog, neposrednog i tajnog prava glasa, biće osnova celom državnom životu, izvor i utoka svih vlasti i prava i po njemu će se uređivati celokupni državni život.

Ustav će dati narodu i mogućnost da razvija svoje posebne energije u samoupravnim jedinicama, obeleženim prirodnim, socijalnim i ekonomskim prilikama. Ustav se ima primiti, u celini, u Ustavotvornoj Skupštini brojno kvilifikovanom većinom.

I Ustav i drugi zakoni, koje bude donela Ustavotvorna Skupština, stupaju u život kada ih Kralj sankcioniše.

Tako ujedinjeni narod Srba, Hrvata i Slovenaca sastavljao bi državu, koja bi brojala oko 12 miliona državljana. Ona bi bila garantnija narodne nezavisnosti i svestranog narodnog kulturnog napretka, jak bedem protiv germanskog nadiranja, nerazlučni saveznik svih onih kulturnih naroda i država, koje su istakle princip prava i slobode naroda i princip međunarodne pravde, i dostojan član nove međunarodne zajednice.

Dano u Krfu 7/20. jula 1917. godine.

Predsednik Jugoslovenskog Odbora, dr. Ante Trumbić s. r. advokat, poslanik i vođa Hrvatske Narodne Stranke na Dalmatinskom Saboru, pređašnji predsednik opštine-grada Splita, pređašnji poslanik za varoš Zadar u austrijskom parlamentu.

Predsednik Ministarskog Saveta, Ministar Inostranih Dela Kraljevine Srbije Nik. P. Pašić s. r.